LJUBINKO PUŠIĆ Gradovi su potrošna roba za političare

Razgovarala

Ljlijana Bogdanović

Ljubinko Pušić redovni je profesor Sociologije grada na Filozofskom fakultetu, Katedra za sociologiju, Univerziteta u Novom Sadu. Doktorirao je na Univerzitetu u Beogradu 1985. godine. Među knjigama koje je napisao posebno su značajne „Održivi grad“, „Preduzetnici i grad“, „Urbana kultura: osnova održive multikulturalnosti“, „Pisanje grada: urbana svakodnevica“.

 

Ljubinko Pušić veći deo svoje naučne karijere posvetio je izučavanju grada. Gotovo sve njegove knjige bave se problematikom vezanom za razvoj grada, govore o gradovima kakvi bi morali i mogli da budu. Povod za razgovor sa profesorom Pušićem jeste njegove još uvek neobjavljena knjiga “Grad bez lica” u kojoj autor razmatra urbanu politiku u Srbiji, održivost razvoja grada u aktuelnoj političkoj situaciji i nivo urbane svesti u gradskim naseljima.

S obzirom na neraskidivu povezanost ekonomske i političke moći, postavlja se pitanje u kojoj meri su političari odgovorni za stanje duha u gradovima Srbije, a posebno Novog Sada u kojem ste rođeni i u kojem živite?

U gotovo svim svojim knjigama zapravo sam pisao o gradu kao najvećoj društvenoj laboratoriji koju je stvorio čovek. Samo takvo određenje već jasno stavlja do znanja kako je istovremeno reč o ekonomskoj i političkoj “megamašini”, da iskoristimo ovu finu metaforu Luisa Mamforda.

U svojoj knjizi o održivom gradu, naslanjajući se na ideju o održivom razvoju, posebna poglavlja posvetio sam problemima ekonomske i političke prirode modernog društva. Posebno poglavlje odnosi se upravo na ulogu politike u oblikovanju i upravljanju gradovima. Onima koji su čitali moje knjige jasno je da insistiranje na vezama između politike i grada predstavlja polazište i za sve ostale gradotvorne procese. Istorijska je činjenica da je svaki grad u svakom vremenu i na svim delovim urbanog globusa oblikovan potrebama političke prirode društva. Kada govorimo o održivim društvima mi, između ostalog, govorimo i o održivim gradovima. U uzročno-posledičnom krugu govorimo o održivim politikama. Stvari mogu biti i sasvim jednostavne: ako vidimo kako se upravlja gradovima, biće nam jasno i u kakvom društvu se nalazimo. Plašim se da je usred našeg politički zagađenog društva još uvek iluzorno govoriti o održivim gradovima.

Sa “osvajanjem slobode” došlo je do osvajanja pozicija sa kojih pojednici u svom egoizmu gaze preko svih društvenih normi. U kojoj meri gradovi trpe u toj surovoj igri profita i gotovo neograničene vlasti?

Već skoro tri decenije, od kada je bavljenje gradovima postalo moja profesija i preokupacija, sa pomešanim osećanjima tuge i užasa pratim kako propadaju naši gradovi i sa svakim novim političkim “osvajanjem slobode” koje se ovde kod nas dešava, naivno verujem da će doći neki ljudi koji će razumeti da je upravljanje gradovima jedan izuzetno ozbiljan i profesionalan posao. Nažalost, dokle god kod nas svako može da bude ministar za sve i svašta i urbanom politikom baviće se oni za koje su gradovi potrošna roba proizvedena u političkim retortama, ne mareći pri tome da polovina stanovništva ove nesrećne zemlje ima upravo gradske adrese.

O rivalitetu među antičkim gradovima svedoče stihovi u “Božanstvenoj komediji” u kojima Dante optužuje Pizu za sva zla ovog sveta. Ako izuzmemo agresivno-vulgarne govore lokalnih političara, kako pristojan Vojvođanin vidi Beograd?

Pogledi onih koji su namrgođeno posmatrali Beograd iz pravca Vojvodine u vlasništvu su svih koji Beograd nisu razumeli iz prostog razloga što su ga se plašili: njegove veličine, razbarušenosti, društvene složenosti, njegove navike da se stvari govore malo jasnije nego u stidljivoj Vojvodini, njegove energije i hiperdinamične svakodnevice. Iz Vojvodine se Beograd upoznavao samo onoliko koliko i kako se moralo. Repere je određivala činjenica da je gotovo već devet decenija Beograd prestonica zajedničke države, te da je kao takav vazda veći i bogatiji. Nije toliko smetala njegova populaciona, već ekonomska i politička ugojenost. U tim namrgođenim pogledima ima nečega i od pomešanih kompleksa niže i više vrednosti. Kao i uvek kada mislite da vam neko “otima” poziciju za koju verujete da vam pripada, svoju negativnu energiju usmeravate upravo u tom pravcu. Ima nešto i u činjenicama o važnim nijansama razlikovanja kukturno-genetskih osobina stanovništva. Tako se Beograđanin može videti kao neko ko svojom prepotentnošću zabašuruje sopstvenu površnost, ko galamom nadoknađuje nedostatak argumenata, ko zbog toga što je u baš tu gde je misli da mu pripada više i bolje, onaj ko u komunakaciji vrlo brzo prelazi na “ti”, ko misli da su lepi maniri rezervisani za slabiće, ko veruje da je njegova društvena važnost proporcionalna veličini grada…

Možda u svemu tome ima i neke istine…

Činjenica je da ovi, kao ni ostali stereotipi nikad nisu potpuno (ne)tačni. U današnje vreme, kada je razdaljina između Beograda i Novog Sada postala znatno manja, prostom činjenicom da se smanjila država, i Beograđani se sve češće sreću u Novom Sadu tako da se po predstavu o njima ne mora ići u prestonicu ili kod komšija. Vojvođani imaju običaj da kažu kako će se Beograđani lako prepoznati na ulici ili u kafeu jer se ponašaju kao Englezi na Majorci. Naravno, ovde smo svesno počinili jednu sociološku nedopustivost, da se generalizacija mentaliteta pretvara u stereotip. Ono sa čim se Novosađani teže mire jeste činjenica da su sa velikim i svakovrsnim kapitalom koji se u grad slio iz Beograda, došli i njihovi svakovrsni vlasnici.

Lokalni vojvođanski “biznismeni”, udruženi u lokalpatriotske stranke, znaju da kapital nema adresu niti poznaje granice, i da njihove obaveze prema rodnom gradu nisu veće od obaveza bilo koje strane banke. Oni takođe znaju da pristojni Vojvođani još nisu u stanju da se emotivno prilagode zakonima liberalnog kapitalizma, pa im serviraju streotipe o “onima preko” koji su za sve krivi. U isto vreme, agresivni zagovornici autonomaške politike zastrašuju pristojne Beograđane. Kako tumačite ove fenomene?

Onaj ko veruje da postoji samo jedan lik/tip ljudi koji mogu da budu ili jesu ponosni vlasnici ovog epiteta, duboko je u zabludi. Kada se napravi otklon prema pežorativnosti ovog pojma, tada se vidi da se takvima mogu označiti i urbaniti i paori i Srbi starosedeoci i pripadnici nacionalnih manjina, ali i oni koji su koliko juče došli u ovu sredinu, neki “dojučerašnji” u političkom smislu, ali i sasvim mladi ljudi, oni koji nemaju neko zavidno obrazovanje, kao i oni koji stoje iza univerzitetskih katedri a zatim i pripadnici različitih socijalnih slojeva. Biće da ovaj pojam nije baš neko precizno određenje stanja duha ili pogleda na društvenu stvarnost. Ova imenica pre ima jedninu nego množinu jer ima veoma mnogo varijeteta i smatrati je obeležjem svih onih koji su za potpunu autonomiju Vojvodine, naprosto nije moguće. Tačno je, međutim, da je ovo političko značenje proizvedeno na način koji odaje jedno kolektivno stanje duha, ali nije izvesno iz koje i čije političke laboratorije je ono otišlo u javnost.

Verujem da je u javnosti malo ljudi koji bi mogli da budu predstavnici ovog veoma prostranog pojma. Ono što je pak u javnosti vidljivo, prvenstveno zahvaljujući političkoj samopromociji lidera i medijskoj podršci koja ide iz prestonice, ispostavlja se kao karikatura ljudi koji se zalažu za celovitu autonomiju. Oni su već onakvi kakvi bi želeli da budu: zadrigli, prepuni priče o “vojvođanskom novčaniku” (a pri tom su sopstvene prepunili tuđim novcem), vrlo komunikativni ali samo kada se pojavljuju na televiziji (a to vole više od autonomije), trećerazredni glumci tolerantnosti i prvorazredni kompromiseri zarad sopstvenog održanja na političkoj sceni. I konačn, ne baš cenjeni kod stvojih prestoničkih promotera ili pristojnog sveta u samoj Vojvodini.

Kad je u Vojvodini prvi put upotrebljena reč “dođoš” i može li, posle svih migracija u poslednjim decenijama, biti reči o autentičnom vojvođanskom mentalitetu?

Ne verujem da je iko zabeležio kad je ta reč prvi put upotrebljena bilo u pozitivnom ili negativnom kontekstu. Takva značenja pojmu daju vreme i okolnosti. Bar dve manje-više poznate činjenice u istorijskom, ali i savremenom smislu, oblikuju ovaj pojam. Vojvodina je oduvek bila interesantno migraciono područje. Najpre zbog slabe naseljenosti i plodne ravnice a kasnije zbog stepena razvijenosti. Naravno, istoričari, oduvek skloni “velikim” temama u svemu ovome videli bi i sijaset političkih značenja. Činjenica da je drugi talas kolonizacije, onaj posle Drugog svetskog rata, u ravnicu doveo i mnoge ljude kojima je bilo veoma teško da prihvate običaje, način života, pa čak i geografsku datost ovog prostora. Toponimi mnogih vojvođanskih sela, zavičajnog karaktera, najbolje o tome govore. Tako su u Vojvodini vazda postojala kolonistička naselja koja su na mnogo načina predstavljala zavičajne enklave. Međutim, i u vojvođanskim gradovima, napose i u Novom Sadu, postojali su delovi grada sa izrazitim grupisanjem stanovnika po etničkim karakteristikama, posebno mađarske nacionalnosti. Tako formirani socijalni prostori grada uspeli su da stvore sliku o uljudnoj kohabitaciji nacionalnih, verskih i jezičkih različitosti. Danas je “in” reći kako je reč o multikulturalnosti. Od početka ratova na prostorima bivše Jugoslavije počinje nekontrolisano doseljavanje u Vojvodinu i Novi Sad je u tim vremenima umnogome izmenio svoju populacionu ali i socijalnu sliku. Kako se paralelno sa tim procesom preko društva prevalio i talas haotične tranzicije, mnoge vrednosti naglo su se urušile.

Da li su zaista za sve krivi “dođoši” ili su oni zgodan izgovor kako bi se izbegla analiza tragičnih posledica prelaska iz socijalizma u kapitalizam?

Kod jednog broja domicilnog stanovništva stvorio se utisak da su za svakoliko rušenje, divlju izgradnju, poništavanje regula urbanog načina življenja i ruženje grada, krivi upravo oni koji su došli u grad “sa nekih drugih strana”. Činjenica je da su mnogi od njih bili bez primarnog urbanog iskustva, kao i da su u grad doneli određen naboj netrpeljivosti koji je proizilazio iz sudbine nevoljnog napuštanja dotadašnjih staništa. Istovremeno, oni su doneli i jedan drugi vid energije, snalažljivosti pa i poslovne drskosti, koji su ljudima ovde bili strani. I eto povoda za negativan kontekst. U jednom ranijem istraživanju (objavljenom u knjizi “Preduzetnici i grad”) utvrdili smo da, kada je o Novom Sadu reč, kod starosedelačkog stanovništva ima dosta predubeđenja o tome da su skoro došavši stanovnici glavni krivci za nemarenje gradskog izgleda i za podsticanje bespravnih radnji. U svakom slučaju, nedostaju valjana sociološka istraživanja o tome kako dužina rezidencijalnog statusa u gradovima utiče na gradotvorne procese. Na žalost, za njih kao da niko nije zainteresovan, ponajmanje oni koji su dobili mandat da gradom upravljaju. Njih društvena stvarnost, ukoliko i koliko nije u partijskom interesu, ne zanima.

Da li biste preispitali stereotip o kulturološkim razlikama, koje se na ovako malom prostoru čine gotovo beznačajnim?

Poređenje gradova, baš kao i kad je reč o ljudima, nezahvalan je posao. Niko nije u stanju da tako izoštri okular kako bi se u njemu videle objektivne vrednosti. Svakome ko je poređen čini se da je na gubitku; i to je prirodno. Porediti Novi Sad i Beograd u svakom i posebno u kulturnom kontekstu, posao je sa neizvesnim razultatima. Međutim, postoje neke činjenice koje se nude kao svojevrsni istorijski etaloni koji su uspeli da izdrže iskušenja vremena. Beograd je znatno stariji grad od Novog Sada. Novosadskih tek nešto više od dva i po veka u odnosu na evropsku urbanu istoriju predstavljaju zbilja jedan treptaj. Činjenica da je zadobijanjem statusa slobodnog kraljevskog grada (1748. godine) Novom Sadu makar formalno bio otvoren put u društvo urbanih centara u južnom delu Monarhije, značila je i za proces postepenog osvajanja nekih pozicija koje će se, više kao tradicija nego kao ispunjen sadržaj, prostirati do današnjih dana: Pomenimo samo Maticu srpsku, Srpsko narodno pozorište, drugu po redu gimnaziju u Srba, itd. Oni Novosađani sa prejakom dozom lokalnog sentimenta tvrdili bi da, dok se u Novom Sadu igrao bečki valcer, u gradovima južno od Dunava i Save još nije bilo pravog urbaniteta. Ono što je na neki način “izjednačilo” ne samo ova dva grada već gotovo sve gradove u ovoj sredini, zove se svakoliko i ubrzano propadanje negde od samog kraja prošlog veka. Dve decenije urušavanja države i istinska društvena kalvarija doveli su do poništavanja mnogih kulturnih osobenosti čiji su nosioci bili gradovi. Takmičenje, povodom toga da li će na “Exit” doći ovi ili oni gosti ili ko će na “Ušću” napraviti značajniji koncert vremešnih rok zvezda, predstavlja meru propalih kulturnih vrednosti i pokušaj kvazikulturološke nivelacije. Naša urbana “svetskost” tako se pretvorila u mas-zabavni park. Svakako da su prisilne migracije od početka devedesetih godina prošlog veka uveliko doprinele menjanju kulturnog profila gradova. Ako je od ukupnog broja izbeglih lica koja su se iz ratom zahvaćenih prostora premestila u Srbiju njih 25 odsto videlo sebe i svoje porodice u Beogradu a 40 odsto u Vojvodini, tada je skala urbanih vrednosti, pa i onih kojima se gradi kultura, morala da bude izmenjena.

Evropejstvo je u Vojvodinu dolazilo na austrougarskim čizmama. U Srbiju je ono došlo sa, u Evropi veoma cenjenom, Turskom carevinom. Na tim tekovinama gradila se i kultura srpskog naroda u oslobođenim krajevima. Kakav odnos imaju Vojvođani prema tom delu svoje istorije i prema tadašnjim gospodarima?

Ne mislim da su karakter i odnos domicilnih i došavših uvek jednostavni za definisanje. Činovnici Imperije nisu bili samo oni koji su upravno-administrativno uređivali odnose na ovim prostorima. Valja pogledati koliko je različitih imena utkano u mnoge institucije i mnoga zdanja koja i danas narod ovde baštini, pa i u jedan nov kvalitet života koji je prihvaćen. Dolazili su tu i vojni inžinjeri koji su planirali i gradili i arhitekte koje su projektovale, lekari koji su ne samo lečili već druge učili, glumci, pisci, trgovci, zanatlije i mnogi drugi.

Posmatrati ove procese samo sa stanovišta političke istorije koja sabira nekakve pluseve i minuse, mislim da je pogrešno. Takođe verujem da evropejstvo nije, svakako ne isključivo, ovde ulazilo na čizmama. Tako je, na primer, Vojnu bolnicu u Novom Sadu, koja je i danas u funkciji, osnovao jedan kardinal, prvi upravnici gradskih bolnica bili su “sa strane”, jednu od prvih i do danas neprevaziđenih istorija Novog Sada napisao je Melhior Erdujhelji.

Danas, kada se zbog procesa nasilnog pravljenja evropskog kulturnog i političkog kružoka sama ideja evropskih vrednosti izvrgava ruglu, čini mi se da to ne bi trebalo izjednačavati sa onim vrednostima koje su na ove prostore ušle kroz vojvođansku kapiju. Te vrednosti na mnoge načine bogatile su sve narode i južno od Save i Dunava a danas su to vrednosti koje smo usvojili i do kojih nam je itekako stalo.

Da li su političke promene ispunile očekivanja onih koji su ih inicirali?

Više je nego izvesno da pričina demokratije u ovom veku nije ispunila ni delić očekivanja ljudi koji su je zdušno podržavali u trenucima rađanja. Isto tako je očevidno da politika koja se danas vodi, osim što je lišena svake smislene strategije, jeste i antigradska. To je paradoksalnije zbog činjenice da su trenutni posednici političke vlasti ljudi iz gradskih sredina.

U toku je bezočna politička borba za gradove. Čini se da bi borci, zarad osvajanja vlasti, bili u stanju da povedu i male međugradske ratove. Kako tumačite magičnu privlačnost upravljanja gradom?

Gradska naselja kod nas danas više nego ikad imaju vrednost politički kurentne robe i predstavljaju velike dragstore u kojima se besplatno snabdeva lokalna a preko nje i centralna politička vlast. Svedoci smo gladijatorske borbe koja se vodi za osvajanje upravljačkih pozicija u našim preostalim gradovima. Nikada više nego danas građani nisu bili poraženi u svojim pravima da, kako bi to rekao A. Lefevr imaju svoje “pravo na grad”. U okolnostima kada se u ovoj zemlji gotovo ništa ne proizvodi i ne stvara, gradovi su jedini koji vrednostima svog građevinskog zemljišta i rentama donose prihod. Otud će se i oni koji za vreme svojih mandata baš jako vole Novi Sad i/ili Beograd, lako dogovoriti o tome da se međusobno ne napadaju. Jer veruju da ukoliko potraje ovaj model kvazidemokratije, sledeći ulazak u gradski dragstor može ponovo da pripadne njima a ako i ne bude tako, novodošavši ih neće dirati. A o tom “slatkom zanatu –gradonačelnik” i osobinama onih koji za ogromu platu i ono što se oposli preko funkcije “vole” svoj grad, pisao sam prošle godine u knjizi “Pisanje grada: urbana svakodnevica”.

 

Da li je floskula “duša grada” ušla u sferu vašeg naučnog istraživanja i na koji način se grad može odbraniti od vandala koji, zarad profita, biblioteke pretvaraju u kladionice, a stare gradske kafane u restorane brze hrane?

U pogledu brutalne dekonstukcije gotovo svih značenja koja se sadrže u plemenitom pojmu “urbano”, sudbina Novog Sada ne razlikuje se od sudbine drugih gradova na ovim prostorima. Ukoliko bismo po strani ostavili urbani sentimet i sabrali samo one činjenice koje govore o trajnim i istinskim urbanim vrednostima, videli bismo koliko su se one u slučaju Novog Sada istanjile. Moto moje nove knjige koju upravo završavam jeste da je Novi Sad jedini grad koji se gradi rušenjem. Naime, postalo je već otužno slušati javnu samohvalu gradskih političkih i urbanističkih čelnika kako Novi Sad predstavlja najveće gradilište u zemlji. U zalog takvom marketingu sopstvene pozicije iznose se cifre izgrađenih kvadratnih metara poslovnog i stambenog prostora. Ako ostavimo po strani javni izveštaj Stejt Departmenta o “Balkanskim putevima droge” i tome da se najveći deo novca koji se iz tih izvora pere u Srbiji ulaže upravo u izgradnju i kupovinu nekretnina (pri čemu je posebno apostrofiran Novi Sad), činjenica je da u ovom slučaju kvantitativno nije prešlo u kavalitativno. Rastočena urbanistička matrica grada, nemogućnost urbanista da se odupru nemoralnim ponudama, i gotovo iščezli zanat arhitekture, pretvorili su novoizgrađene delove grada, jednako kao one u starom gradskom jezgru, u zbirku periferijskih naselja koja su po kvalitetu znatno ispod trećerazrednih na ledini stvorenih apartmanskih naselja za siromašne turiste u Solunskoj regiji. Spoj urbanog duha i fizičkih struktura danas sve više liči na kakvu provincijsku palanku. Čitav grad je jedan veliki kafić pinkovskog ukusa koji ne mogu da poprave ni privremeno Sterijino pozorje, Zmajeve dečje igre ili druge pristojne manifestacije.

Istorija nas uči da spontano “dešavanje naroda” nikada nije bilo spontano, pa ne čudi što se uprkos narastajućem razočarenju “promenama”, narod više ne “dešava”. Da li to onda znači da ustoličenim političarima više nije do promena?

Toliko se puta u minulim godinama ponovilo pravilo da je ovo zemlja u kojoj stoluju političari sa velikim parolama i malim delima, nikakvom odgovornošću, sve bogatijim kontom i sve bespomoćnijim narodom. Vreme koje je od najvećeg broja podanika ove zemlje napravilo homopolitikuse umesto homoekonomikuse – još uvek traje. Zaluđenost da je politika važnija od života, zapravo da je ona život sam, postala je deo svakodnevice populusa. Interesantno je kako je celokupan sektor građanskog društva, a najviše onaj koji se uhlebio unutar nevladinih organizacija, postao pragmatičan i zapravo sebičan. Urbani socijalni pokreti nešto su što ima dugu tradiciju, jednako u zemljama koje uživaju demokratiju i onima od kojih je demokratija jako udaljena. Jedino kod nas tako nešto ne uspeva, ponajpre i zbog toga što će političke stranke na vlasti, čim primete neki potencijalni urbani nemir, odmah priskočiti sa osnivanjem fantomskih nevladinih organizacija koje će da “sačuvaju” gradske i građanske tekovine.

U proleće 1999. srpski gradovi bombardovani su. Novi Sad je tom prilikom izgubio sve svoje mostove. Da li su i razlike u odbranama bile na neki način zavisne od mentaliteta?

Sticajem okolnosti 24. marta 1999. godine u prepodnevnim satima držao sam studentima predavanje o temi grad i rat, inspirisan idejom Luisa Maforda, o tome da su grad i rat jedna tema. U rano predvečerje tog dana pokazalo se da je taj, možda najveći poznavalac istorije gradova, nažalost, bio u pravu. U takvom vremenu Novi Sad je bio jedini grad u zemlji koji je ostao ne bez mostova, već bez sva tri svoja mosta. Nije se slučajno govorilo da je to jedini grad na Dunavu gde reka teče iznad a ne ispod mostova. Ali, tu se pokazala i sva mentalitetska razlika između Novosađana i Beograđana. Tek kada su ljudi u Beogradu počeli da izlaze na svoje mostove ne bi li ih simbolično branili, setili su se to i Novosađani. Jedno od mnoštva interesantnih crnohumrnih izreka (zbog koje je dojuče neko ovdašnji mogao da bude proglašen i izdajnikom lokal-partiotizma) jeste da se po pravilu važne stvari prvo dogode u Beogradu a onda Novosađani kažu da su baš i oni hteli to da urade, ali su im ovi iz prestonice ukrali ideju.

 

Kako definišite grad?

Pokušavajući godinama da sa svojim studentima pronađem najtačniju ili makar samo najlepšu definiciju grada, znam da sam na zaludputu, ali me radost odgonetanja ne napušta. I uvek dolazim do toga da je možda jedinu trajnu definiciju grada ponudio V. Šekspir rekavši: “Šta je grad, do ljudi”. Ako je tako, tada će i gradovi na našim prostorima početi međusobno da komuniciraju na jedan moderan način tek kada u njima zaista budu građani a ne samo stanovnici. Ali, do istinskog građanskog društva ovde će se još čekati.