SINIŠA KOVAČEVIĆ Danas je „in“ biti anacionalan

Razgovarala

Ana Radmilović

Rođen je 1954. godine u selu Šuljam u Sremu. Završio je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Redovni je profesor Univerziteta BK na predmetu Dramaturgija i dekan na Akademiji umetnosti BK. Autor je mnogobrojnih pozorišnih drama („Đeneral Milan Nedić“, „Sveti Sava“, „Virus“, „Velika drama“, „Kraljević Marko“, „Janez“), TV drama („Portret Ilije Pevca“) i filmskih scenarija („Bolje od bekstva“, „Najviše na svetu celom“, „Država mrtvih“, „Profesionalac“). Dela su mu prevođena na više evropskih jezika.

Odnedavno se na Radio televiziji Srbije emituje serija „Gorki plodovi“ Siniše Kovačevića, koja daje veoma preciznu sliku savremenog života u Srbiji. Iako likovi potiču iz sasvim različitih društvenih slojeva, stiče se utisak da im je svima zajednički osećaj dezorijentisanosti i beznađa u vremenu obeleženom nedostatkom osnovnih moralnih vrednosti. Od našeg proslavljenog dramskog pisca i reditelja Siniše Kovačevića pokušali smo da potražimo odgovore na pitanja kao što je na primer, kako (pre)živeti u Srbiji, dehumanizovanoj, tragično podeljenoj i posvađanoj, ekonomski siromašnoj i politički obezglavljenoj.

Zbog čega se danas u Srbiji stiče utisak da samo ljudi koji su „bez ambicija“, ili čije ambicije nisu socijalno najprihvatljivije imaju „privilegiju“ da ne sakrivaju svoje osećanje nacionalne pripadnosti?

Ovo je tema koja me najviše podseća na jednu Andrićevu priču, koja se zove „Zlostavljanje“. Glavna junakinja priče je mlada žena koja je žrtva verbalnog zlostavljanja svog muža, u kome on beskrupulozno, samoživo laže, i laže, i laže. A ona nema mogućnost da mu se odupre jer je sociološki i istorijski momenat, pred Drugi svetski rat, takav da je nemoguće ostaviti muža koji te „maltretira pričom“. Ali, ta će žena, od te lažljive bitange mlađa 30 godina, napustiti udobnost trgovačke kuće, i otići sa žigom besnulje i pobegulje. I to samo zato što će braniti svoje dostojanstvo. Ovo vreme me podeća upravo na tu priču. Kao što Jan Kot kaže za Šekspira, prepoznajući iščašenost svog vremena, i ona će reći: najteža sudbina koja može biti dodeljena čoveku nije uloga žrtve, nego kada pored toga što je žrtva mora na sebe da uzme i privid krivca. Mi sada živimo u vremenu u kojem smo izloženi jednom dobro usklađenom teroru, koji kaže da je „pase“ sve ono što smo učeni da su temeljne vrednosti naroda, civilizacije, epohe i čoveka kao pojedinca – patriotizam, privrženost naciji i veri, svom jeziku i svom kulturnom obrascu. A da je, sa druge strane „in“ biti anacionalan, zaboraviti prošlost, potpuno se nekritički okrenuti prema budućnosti, koja, uzgred, ne postoji čak ni kao filozofska kategorija. Dakle, ljudi koji iza sebe imaju 7.000 godina civilizacije kao žiranta i kao jemca, ne samo da moraju da pristaju na tu vrstu terora, nego su još naterani da uzmu izgled krivca. I onda ćemo se mi krišom sastajati u podrumima i u kafanama po periferijama, govoreći o tome kako volimo Srbiju. Govoriti o tome kako je Hasanaginica genijalna pesma ili kako mom prijatelju poteku suze svaki put kada čuje pesmu „Udade se Jagodo, udade se draga dušo“. Do te mere da će neko ispod jorgana uživati, kada bude u mračnoj sobi, sa jednom fiksiranom baterijskom lampom na čelu, krišom čitao Dučića. Pronalazim samo jednu olakšavajuću okolnost za tu vrstu agresije, a to je što su se u jednom istorijskom trenutku zaista zloupotrebljavala patriotska osećanja. Ali na način na koji su nekada preterivanja u patriotizmu bila isplativa, danas se jednako dobro, ako ne i kvalitetnije i bolje, isplati i ovo drugo. I dozvolite mi jedan autocitat: pre desetak godina sam rekao da, kao što postoje ratni profiteri, jednako uspešno egzistiraju i antiratni profiteri. Pitanje samo ko je bogatiji i uspešniji. Oni su uspeli da se pomire tako što će verovatno na hrpama svojih miliona međusobno ženiti svoju decu. Savršenom lakoćom se prepoznaju, i merkaju jedni drugima snahe ili zetove. Sada sam vas utešio, je l’ da?

 

Da li se protiv ovakve situacije u srpskom društvu može boriti?

Svaki pojedinac može da se bori merom svoga dara i sociološke odgovornosti. Tako što će se baviti na najpošteniji mogući način svojim poslom i pokušavati da afirmiše one vrednosti do kojih drži, na kojima je podignut i vaspitan. Ako je taj stav individualan, treba pristati na tu vrstu hrabrosti. Ako je on negde u nekom horu, kvintetu, kvartetu ili oktetu, onda utoliko bolje, neka bude. Najgora moguća stvar koju čovek može učiniti samom sebi, a time i ideji koju zastupa, jeste da se bori pogrešnim sredstvima, agresivnošću, verbalnom ili fizičkom, imanentnoj onima protiv kojih se bori.

Stiče se utisak da, pogotovo mlađi umetnici, i to pre svega u scenskoj umetnosti, ne mogu da dođu do posla i angažmana ako ne učestvuju u određenim političkim kampanjama. Ljudi se već duže vreme žale da postoji „pozorišni lobi“ koji ih sputava da pokažu svoje umeće i talenat…

Da mi je neko rekao davnih devedesetih – kada je počela artikulacija prvih, ne bih rekao antikomunističkih pre antiboljševičkih stavova, kada je počela neka ideja da nama treba prosvećena, demokratska Srbija – da će 20 godina posle toga postojati potreba za političkom pripadnošću ili podobnošću, odgovorio bih mu da je lud. A mi se sada nalazimo u situaciji u kojoj smo bili sedamdesetih godina prošlog veka. Sa tom razlikom što je ono vreme imalo miljenike, ali je otvaralo prostor i za disidente, a ovo ne. Inače Žika Pavlović nikada ni ne bi mogao da snimi film. Tada se ipak poštovala i darovitost nepodobnih. Imali smo mi svoje državne reditelje, kojima su bila otvorena sva pozorišta i filmovi, ali je bilo određenog intelektualnog i poetičkog, pa i političkog respekta prema darovitosti drugačije mislećih ljudi. Danas živimo u vremenu političke podobnosti. Trebalo je, u ovom trenutku, biti na bini iza Tadića da bi se aktivno bavilo svojim poslom. Uzgred, na toj bini bilo je i veoma mnogo darovitih ljudi, i ljudi koji iskreno veruju u Tadićevu političku harizmu, ali i pregršt onih interesdžija kojima je to peta stranka, koji su prepoznali budućeg pobednika.

 

Da li je to njihovo osnovno zanimanje, „prepoznati pobednika“?

Postoje takvi ljudi, koji su svojevremeno dok se ovde pištalo i demonstriralo, prelazili preko krvavog Trga Republike da uđu kao upravnici u Narodno pozorište, a kada to niko od pristojnih ljudi kojima je nuđeno nije hteo da radi. A danas su ti isti ljudi ministri. A ovog trenutka upravo takvi ljudi mogu da rade u pozorištu i na filmu.

Od letos ste član Glavnog odbora DSS-a. Kako ste odlučili da postanete član baš stranke koju predvodi Vojislav Koštunica?

Čvrsto verujem da je demokratija jako loš politički sistem. Sama činjenica da 10 dripaca ili narko dilera nadglasa 10 časnih sestara, da 10 polupismenih drvoseča nadglasa 10 akademika – poražavajuća je. Baba Živana ima 110 godina i ona odlučuje s jednakim pravom glasa kao neko ko ima dvadeset i kusur. Ona ne može da odlučuje ni o kvalitetu svoje sahrane, a kamoli o kvalitetu tuđih života. Međutim, držim i da civilizacija još uvek nije pronašla bolji politički model. Osim jednog. Sada ću izgovoriti jednu jeres – taj model zove se prosvećeni apsolutizam. Njegov problem je ipak taj što je on nasledan. I što se ne zna da li će prosvećeni apsolutista ostaviti iza sebe nekog degenerisanog naslednika. Ono što je moja politička optika jeste prosvećena desnica, i ja to upravo prepoznajem u DSS-u. Dugo sam jahao sam. Odlučio sam da vidim da li mogu više stvari da promenim, i na više stvari da utičem, ukoliko se pridružim nekome čije mišljenje vrlo uvažavam i čije mišljenje je i te kako slično mome. Drugo, u političkoj provinijenciji toga tipa, u prosvećenoj desnici, nalazi se sve ono što je Srbiji potrebno ovoga trenutka. Sve ono što je potrebno civilizaciji. To je vladavina elite, sa svom kompleksnošću kompletne odgovornosti za sve u jednom društvu. Elite koja je neukaljana,  edukovana, obrazovana, čestita i poštena, i koja svest o odgovornosti nosi kao teret. A treće, u toj stranci ja ne pamtim da su ljude hvatali sa spuštenim gaćama i sa rukama u pekmezu.

 

U međuvremenu SRS se podelio na dve partije, a u poslednje vreme sve češće čuju se komentari kako će nova stranka na čelu sa Tomislavom Nikolićem preuzeti bitan deo birača koji su do sada glasali za DSS i Vojislava Koštunicu. Da li po vama postoji takva mogućnost? Činjenica je da su mnogi glasači između SRS-a i DSS-a birali Koštuničinu stranku samo zato što nisu mogli da prihvate radikalsku ikonografiju.

U ovom trenutku takva opasnost zaista postoji. Ali, moram prvo da kažem da mene ne raduje to cepanje SRS-a, jer je to bio poslednji bastion tvrdoće političke vere i političkog karaktera u Srbiji. Nema stranke koja se metodom proste deobe nije umnožavala. Od DS-a nastali su DSS, DS i DHS. Od SPO-a, čak devet stranaka. U tom smislu, meni je ona vrsta radikalske političke monolitnosti negde imponovala. Što se ikonografije tiče, postoji jedan dobar vic: kad ćerka kaže majci „Mama ponovo sam nevina“. Mislim da je jedna umivena, desno orjentisana nacionalna stranka sa tom vrstom intelektualno pozicioniranog smisla za drugačije mišljenje i sa odsustvom ratobornosti – uvek dobro došla. Da li je DSS ugrožen? Ja mislim da jeste, ali samo u ovom trenutku. Ali isto tako mislim da vuk ne može preko noći da postane vegeterijanac. Možda ima najbolju volju da ubuduće jede kupus i cveklu, ali prosto njegova biološka priroda je malo drugačija. Dakle, mislim da je politička priroda ljudi koji su formirali SNS drugačija i da će se ona vrlo brzo pokazati. Imam određenu vrstu skepse, iskustvene neverice, u smislu „nomen est omen“. Kada su birali ime, moguće je i da nisu znali da je Naprednjačka stranka bila stranka dvorske kamarile. Da je to uvek bila slugeranjska stranka, bez ikakvog uporišta u narodu, nešto što mene podseća na današnji G17 Plus. A što se tiče biračkog korpusa DSS-a, uvek će postojati ono pravo jezgro, koje čine misleći ljudi, oni prosvećeni moleri, akademici i metalostrugari.

 

Nedavno je javno počelo da se priča o mogućoj podeli KiM, nekako u isto vreme kada i o Statutu Vojvodine. Zbog čega se uvek dešava da kada neko pomene Kosovo, sledeća tema obavezno bude Vojvodina?

To je pitanje koje je trebalo postaviti Moši Pijadu, Brozu, Veselinovu, svim tim genijima ljudske misli koji su proizveli određenu vrstu paralelizma, izbegavši pri tom da naprave autonomnu pokrajinu Dalmaciju, koja je imala mnogo više razloga da bude pokrajina nego Vojvodina. Ali to su lanjski snegovi. Suština je u tome što određena grupa ljudi sa imanentnim smislom za vlast, i njihovi biološki recidivi, njihovi bukvalni biološki genetski produžetci, njihovi sinovi i unuci, pokušavaju da vrate stvar na nešto što je funkcionisalo savršeno dobro do osamdesetih i pojave jogurta na političkoj mapi Srbije. Jer je to fantastična sinekura, to su jako dobri automobili koji našu decu voze u školu, pozicije u banovini i raskošne kancelarije. Autonomija Vojvodine je jedan politički anahronizam. To govorim kao čovek čije su 24  generacije u Vojvodini. Pokušavaju da jednu austrougarsku političku ritu koja se zvala autonomija Vojvodine obuku Srbima danas. U odnosu na koga da budu Srbi autonomni? U odnosu na svoju državu? Na svoj narod? Na svoj jezik? Na svoju veru? Na kulturološki obrazac koji su pre svega stvarali ljudi iz Vojvodine, Jovan Đorđević, Dimitrije Davidović, Dositej Obradović i Sterija. Vojvođanska autonomija nastala je da bi se srpski narod u Vojvodini zaštitio od asimilacije, od mađarskih i austrijskih aspiracija, kako bi se Srbi pounijatili i izgubili identitet. Tako je nastala potreba za autonomijom i ona je funkcionisala i trajala do nastanka zajedničke države, u koju je Vojvodina ušla zajedno sa Srbima. Nakon toga potreba za autonomijom prestaje. Ovo su samo marifetluci političkih oligarha koji sada, lamentirajući nad bivšim vremenima, pokušavaju da dođu do istih povlastica za sebe, svoju decu i unuke. Svaka priča o autonomiji potpuna je politička besmislica. Treba regionalizovati Srbiju, treba uvažiti vojvođanske specifičnisti, od morfoloških do gastronomskih; treba razvlastiti Beograd. Ne treba Beograd da odlučuje o tome da li se u Sremskoj Mitrovici pravi veterinarska ambulanta ili obdanište, da li se u Irigu pravi vinarija ili se pravi škola; to se Beograda ne tiče.

 

Šta je krajnji cilj onih koji žele da od Vojvodine naprave „državu u državi“?

Određena vrsta političkih i materijalnih beneficija, a negde u krajnjoj istanci možda čak i otcepljenje od Srbije. Međutim, čvrstina njihovih političkih uverenja negde je na nivou jogurta. Zamislite šta bi se dogodilo ako neki novi demonstranti, a njih će sigurno biti ako se ova ujdurma nastavi, budu koristili pavlaku! Onda će stvarno da leti perje! Kod Srba u Vojvodini postoji potreba da se pripada tom nacionalnom korpusu. U suprotnom, mi ne bismo preplivavali Dunav i Savu kako bi se borili na strani srpske vojske 1914. godine. I sada neko, što bi rekao Njegoš, zabada trn u zdravu nogu. Nesvestan do koje mere to može da se iskomplikuje, nesvestan da taj trn može da se zagnoji, da pređe u gangrenu. Najvatreniji zagovornici vojvođanskog separatizma jesu oni koji su došli sa malo padeža i mnogo ambicija. Može se izglasati taj Statut, ali on neće biti dugovečan, jer je srpski kolektivitet u Vojvodini proizveo i određene mehanizme samozaštite. Opasno je, međutim, to što određenu vrstu kolektivne frustracije neko može da zloupotrebi. U Vojvodini jedino pravo na autonomnost imaju Mađari, Rusini i Rumuni, naše komšije. Srbima u Vojvodini ne treba davati autonomiju. U odnosu na koga bi postojala ta autonomija? U odnosu na srpski Beograd?

 

Ukoliko je već celovita Vojvodina u sastavu Srbije i realno i logično rešenje, da li se problem Kosova i Metohije može rešiti nekim putem koji ne podrazumeva otcepljenje Vojvodine?

Zašto bismo mi delili nešto što je naše? Kosovo je srpsko u istoj meri koliko i Vojvodina. I kao što Vojvodina mora biti dovoljno široka za sve Mađare, Rome ili Rusine, tako i Kosovo mora da ima dovoljno demokratskog potencijala da sve one Albance koji su tamo rađali svoju decu i sahranjivali svoje roditelje, koji Kosovo i Metohiju smatraju svojim. To se može rešiti samo istorijskim dogovorom dva naroda na Kosovu, nikako drugačije. Problem Kosova mogu da reše samo Srbi i Albanci, niko drugi.

 

Ali to o čemu pričate posle svega deluje pomalo neverovatno.

Možda zbog albanskog trijumfalizma sada trenutno izgleda kao da je to nemoguće. Ali, istorija nije konstanta, ona je vrlo promenljiva. To što ovakve istorijske okolnosti ternutno pogoduju Albancima i deluju neopozive i večite, ne mora da znači da se do utorka stvari neće radikalno promeniti. Zamislimo da je recimo američka berza kolabirala i da se Bondstil iselio u roku od jedne noći. Menjaju se vremena i savezi, kao konstanta ostaju jedino interesi. A i srpski i albanski interes jeste da se tamo pronađe zajednički imenitelj, da se može živeti zajedno. U suprotnom, ostaje trajna kolektivna frustracija kod Srba. I onda će se opet pojaviti lirika, kao čudo, kao pesma koja će pevati o tom nedosanjanom, nepravedno izgubljenom Kosovu. A posle toga će se u drugim političkim i istorijskim okolnostima prijaviti oslobodioci na belim konjima, ili na belim tenkovima; iza oslobodilaca, međutim, ne idu ni muzičari ni Cigani trubači, nego  osveta. Zar nam to treba? Potrebno je da se među Albanaca pojavi elita koja će prepoznati istorijske i političke okolnosti, i pristati na to što im se vrlo velikodušno nudi.

 

Postoji li, ipak, bar neki razlog za optimizam?

Ma kakav crni optimizam! Optimizam, na žalost, ne stanuje u ovoj zemlji. Možda samo racionalni aparat koji treba maksimalno iskoristiti. Čovek treba da se bori do maksimuma, da pliva prema zalasku sunca ili prema izlasku, sve Boga moleći da se neki brod pojavi pre ajkule… A nerazuman optimizam veoma je opasan.

Један коментар

  1. Avatar

    треба проверити:)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *