Почетна / Култура / Čekajući promene koje sigurno neće doći

Čekajući promene koje sigurno neće doći

Piše Vladislav Panov

Gledaocima koji prate i priželjkuju da vide dobar domaći film, i ova godina donela je uobičajen broj ostvarenja koja nude prilog mozaiku patosiranog sivila kojim se bave skoro svi koji snimaju filmove u ovoj zemlji. Srećom, ima i izuzetaka…

Za nama je još jedna poslovna godina koju će malo ko pamtiti osim kruga profesionalaca i onih oko njih koji bi da to budu, a koji su svi učestvovali u onome što bi se trebalo zvati srpskim filmom u 2009. godini. Možda je i ovoga puta život bio prigodno ciničan jer poslednji novi film u ovoj sezoni koji je ušao u bioskope nosi naslov „Hitna pomoć“. Neka filmska magična, svevišnja čak, a svakako vrlo sposobna, pa i svemoguća, hitna pomoć hitno je potrebna našem filmu. Što se tiče pomenutog filma, ovo hvaljeno i za sada dobro primljeno delo Gorana Radovanovića, iskusnog i cenjenog autora dokumentarnih i igranih filmova, se na dokumentarno-igrani način, dakle pre svega realistično, pozabavilo dvehiljaditim godinama Srbije kroz sudbinu nekoliko likova povezanih službom hitne pomoći. U filmu ima scena koje su u današnjoj tranzicionoj, politički i na sve druge načine korektnoj, evropejski uzdignutoj i bajkovitim dolaskom zapadnog savršenstva omamljenoj Srbiji, previše gorko otrežnjujuće (od kolona izbeglica sa Kosova do svih novomilenijumskih blagodeti uključujući i „kompjuterizaciju zemlje kao najavu konačno boljeg života u njoj“). „Hitna pomoć“ se, dakle, posredno bavi i stanjem u našoj kinematografiji.

AŽDAHA UBIVA „TAMO I OVDE“

Godina je, međutim, počela hvalospevnim i bombastičnim najavama da prisustvujemo događaju godine, pa i decenije, pošto nam je u bioskope stigao najskuplji i, ergo, najbolji film ikada snimljen od kada smo Srbija, „Sveti Georgije ubiva aždahu“. Iako je brzo nestao iz bioskopa i preselio se na mnogo ugodnije prostore svetskih festivala, ovaj film Srđana Dragojevića uspeo je da izboksuje za sada nezvaničnu titulu najboljeg u ovogodišnjoj ponudi pošto je baš on na kraju, bez obzira na to što je to učinjeno skoro u skandaloznom tonu i na štetu drugih, određen za našeg kandidata za Oskara.

Ako ništa drugo, Lungulov je održao lekciju kolegama o tome šta je dobar, angažovani, nadahnuti i talentovani pristup filmskom stvaralaštvu, a koji je potpuno opušteno i nepretenciozno demonstrirao sa svojom romantičnom socijalno-porodičnom dramom „Tamo i ovde“. Ovaj film, urađen u toliko nezavisnoj da je skoro u pitanju lična, koprodukciji sa rediteljevim američkim prijateljima, bračnim parom Sindi Loper-Dejvid Tornton, isprva nije mogao da bude ignorisan i zasluženo je postao srpski kandidat za Oskara. Onda su se pobunile „neke sile“ i pronašle da to nije dovoljno srpski film da bi mogao da bude prijavljen za kandidaturu naše kinematografije za Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma!? Našli su mu tehničke nedostatke u produkcijskoj formi koju navodno nije ispunio, pa je učinjena pomenuta zamena.

Za mnoge, doduše, jedno drugo delo je obeležilo ovogodišnji ovdašnji i inostrani bioskopsko-festivalski život. To je „Život i smrt porno bande“ Mladena Đorđevića. U mnogome ovo kontroverzno delo ilustruje stanje Srbije, najpre duhovno, a onda i materijalno. To, a ne činjenica da vas u njemu ipak, čeka nekoliko čak i za naš film šokantno slobodnih erotskih scena, čini pravu vrednost ovog filma. Njegov socijalni komentar iz drugog plana je istinski napad na sva čula. U pitanju je otkrivanje skoro potpunog odsustva sistema vrednosti i stanja morala, degradacije duha i raspoloženja ovog naroda, a što je sve zapravo iskustvo samog reditelja koje je morao da proživi i preživi ne bi li, konstantno sputavan i potajno miniran od starijih i dobro u klanove udruženih, a od novoga i drugačijeg, preplašenih starijih kolega. To je u nekim javnim obraćanjima isticao Đorđević koga su, a to je prava slika stanja srpske kinematografije, častili specijalnim nagradama i dizali u nebesa, a u potaji na svake načine ograničavali i kočili. Nije, doduše, ni malo prijatno pogledati tu sliku Srbije koju Đorđević bez mnogo ustručavanja i milosti pokazuje u svom delu. Još teže je prihvatiti da je ona, uglavnom, bliska stvarnosti. Ali, najgore je što to nije razlog što Đorđevićev film smeta. Ne, njemu se zamera iz zavisti. Oni koji ga preko naručenih medijskih i ostalih napada osporavaju to čine jer su očajni što se oni nisu setili ili usudili da snime takav film. Zapravo, što nisu znali da će tako nešto proći. Da jesu, bili bi u svojim delima i šokantniji. Po Đorđevića je još gore što je progovorio o svemu što mu kolege rade, o odnosima u klanovskoj srpskoj kinematografiji, o uparloženim „starim snagama“ koje u potpunoj kontroli drže ono što je ostalo od ovdašnje kinematografije. Njima nije do promena, šokova i nepredvidljivih provokacija, a najmanje im je do konkurencije. I to je jedan od razloga što će srpski film uskoro imati ne više filmova od festivala na kojima iz godine u godinu jedni te isti dele jednima te istima jedne te iste nagrade, već će doći i do toga da će biti više tih jednih te istih i njihovih priznanja jednima te istima nego publike koja će u ono malo preostalih novoizgrađenih multipleksiranih bioskopa gledati njihova jedna te ista dela.

Promene su, dakle, neophodne. Najpre u podeli sredstava, odnosno ravnopravnoj, a ne deklarativnoj dostupnosti domaćih i stranih fondova svim autorima koji imaju šta da kažu i ponude. Promene su obavezne i u personalnoj raspodeli. U omogućavanju, dakle, kvalitetnog podmlađivanja, i to pre nego što prirodna selekcija učini svoje. Resursa u skrajnutim i „zaturenim“ talentima na pretek je.

UBRZANI HOD U NAZAD

Ovogodišnju filmsku ponudu dopunjava i uobičajena količina ostvarenja koja su odlučna da nastave skiciranje srpskog života i ljudi na krajnje depresivan način. Čak i na romantičnom planu. U tom smislu valja pomenuti doprinos ovom utisku koji bogato pruža crna ljubavna drama „Čekaj me ja sigurno neću doći“ Miroslava Momčilovića, čiji je otvoreni cinizam u naslovu na žakbrelovsku pop-poeziju možda najilustrativniji podatak u vezi sa ovom ostvarenjem. U njemu je srpska ljubav prljava, pogana, paklena, surova, osvetoljubiva, očajna, uvek neuzvraćena, ona se doživaljava i koristi kao ubojita municija, a ne kao „najlepše osećanje i iskustvo“ u životu. Tek što se ove atmosfere tiče nešto malo vedrije iznijansirani je televizijski film „Neko me ipak čeka“ Marka Novakovića u kome pratimo teške sudbine tri žene suočene sa abortusom. Samo srpski autori mogu da budu ovako sumorni i čemerni i da istovremeno zagovaraju „prolajf“ rasplet.

Za mnoge, ali zaista mnoge, pitanje o najboljem filmu godine verovatno uopšte ne treba postavljati. Iako „Beogradski fantom“ u suštini ne pripada ovogodišnjoj produkciji, pošto je sniman i završavan godinama, ipak je ušao u bioskope, početkom, a dospeo je i do DVD izdanja na kraju ove godine. I on je apsolutni favorit Beograđana i to, zanimljivo, ne samo onih koju su stvaranje urbane legende koja je njegova tema uživo gledali, već i mnogo mlađih. Ovo delo Jovana Todorovića ima kultnu i brojnu armiju pobornika koja je bukvalno decenijama čekala da neko konačno snimi film o jedinom autentičnom urbanom heroju s beogradskog asfalta, kradljivcu poršea koji je pre trideset godina jurcao ulicama Beograda izazivajući policiju.

Posle krajnje surovo crnog i, naravno, i po naslovu i po svim drugim aspektima, ciničnog scenarija o Srbiji danas za očev film „Optimisti“ koji je pre tri godine potpisao Vladimir Paskaljević, nedavno je ponudio i svoj rediteljski doprinos gradskom srpskom beznađu i emotivno-socijalno-ekonomskom očaju njegovih stanovnika u, opet cinično naslovljenom, filmu „Đavolja varoš“. Još jedna, dakle, kockica u mozaiku patosiranog sivila kojim se uporno bave skoro svi koji snimaju filmove u ovoj zemlji, ispunjavajući tako pretpostavke da se samo takva dela od nas očekuju u onom tamo svetu u kome žive samo normalni ljudi koji, eto, vole da povremeno pogledaju naše slike iz septičke jame na Balkanu.

Pored pomenutog, neopravdanog i ničim izazvanog iskoraka iz ove obavezne filmske kaljuge koji je načinio film „Tamo i ovde“, druga i jedina preostala svetla tačka je dugometražni animirani film Alekse Gajića „Edit i ja“ koji je dugo nastajao i s mukom je došao do bioskopa nudeći moćnu (i po svetskim standardima!) SF-avanturu predstavljajući pozitivnu, vedru i zabavnu priču u umereno futurističkom Beogradu iz 2074. godine. Imali smo tu čast da ove godine vidimo i naš prvi zombi-horor, ultra-treš doprinos ovom ogranku žanra sa najodanijom publikom širom sveta, nenamerno, doduše, parodičnu „Zonu mrtvih“ Milana Todorovića, koja se dešava u najprigodnijem mestu za ovakve filmove, katastrofičnom i toksičnom Pančevu!

Na kraju, u najkraćem, i ova godina u svemu što se tiče naše kinematografije deluje kao ubrzani hod unazad. Kao dobro uvežbano odrađivanje statusa nepromenjenog uz kukanje da su promene neophodne, a delanje kao da ih niko ne želi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *