DARKO TANASKOVIĆ Bitka za islam

Razgovarao

Aleksandar Dunđerin 

 

Sukobi unutar islamske zajednice u našoj zemlji postoje već duže vreme, ali su, posle posete reisa-l-uleme Mustafe Cerića Tutinu, odnosno optužbi jednog dela muslimanskih verskih vođa da se u Srbiji krše prava pripadnika bošnjačke nacionalne zajednice, postali jedan od gorućih problema u državi. Javnosti je uglavnom poznato da u Srbiji postoje dve zavađanje islamske zajednice – Islamska zajednica Srbije na čelu sa muftijom beogradskim Jusufspahićem i Islamska zajednica u Srbiji čiji je poglavar muftija Muamer Zukorlić. Pretpostavlja se da je razlog raskola među muslimanima u Srbiji isključivo političke prirode, te da situaciju unutar IZ dodatno komplikuje uticaj reisa-l-uleme Mustafe Cerića, poglavara IZ BiH, koji je proteklih nedelja optuživan čak i da pokušava da „cepa“ Srbiju. Međutim, o islamu i istoriji ove religije na našim prostorima veoma malo se zna. Zbog toga smo i odlučili da o aktuelnim problemima u islamskoj zajednici, koji sve više opterećuju naše društvo, i prete da se razbuktaju u konflikt sa potencijalno dalekosežnim posledicama, porazgovaramo sa našim najpoznatijim islamologom Darkom Tanaskovićem.

Verske vođe muslimana u Srbiji, sa jedne strane muftija beogradski Jusufspahić i Adem Zilkić, a sa druge reis-l-ulema Muamer Zukorlić, pripadnici su iste, sunitske verzije islama, deluju na prostoru iste države, služe uz obavljanje identičnih obreda, te kao pravoverni muslimani svaku od dova (molitava) vrše okrenuti prema svetom gradu Meki. Čini se da je jedina razlika između njih u nazivima verskih zajednica čiji su poglavari – Islamska zajednica Srbije i Islamska zajednica u Srbiji. Da li je moguće da jedno slovo, predlog „u“, bude glavni razlog raskola u IZ. U kojoj meri to „u“, po Jusufspahiću „uljez“, simbolično ukazuje kako je sukob u IZ prvenstveno politički, a ne verski?

Jedno slovo, zapravo predlog „u“, koje pominjete, zaista ukazuje na suštinu spora između dvaju posvađanih krila Islamske zajednice na teritoriji Srbije. Nije, uostalom, redak slučaj u istoriji da „jedno slovo“ simbolički sažima dalekosežna značenja i izaziva podjednako nesagledive posledice. Dakle, genitivna ili predloška konstrukcija u nazivima dveju IZ upućuju na njihov nepomirljivo različit odnos prema državi Srbiji i svemu što ona podrazumeva. Jasno je, prema tome, da spor nikako nije verski, u smislu načina na koji smo u našem sekularnom društvu pretežno svikli da doživljavamo veru, kao i odnos između religije i politike, odnosno crkve i države, kako je to uobičajeno reći. Neslaganje je prvenstveno političko i interesno. Ne treba, međutim, prevideti ni to da je za islam u načelu karakteristično drugačije poimanje veze između svetog i svetovnog, pa onda i verskog i društvenog, a i religijskog i političkog. Islam idealno obuhvata i sveto i svetovno, premda je to kroz istorijski razvoj muslimanskih društava i država bitno relativizovano. Endemska sklonost protezanja duhovne dimenzije pojedinačne i kolektivne egzistencije na celinu društvenog i političkog bića kod muslimana je i dalje, međutim, latentno, pa i aktuelno prisutna.

Unutar islamske zajednice postoji, čini se, jedna, u javnosti ređe potcrtavana razlika. Naime, suprotno od „otomanskog islama“, koji se u potpunosti srodio sa tzv. evropskim vrednostima i ljudima, „arapski islam“, od kojeg, navodno, potiče i vehabizam, propagira radikalniji sistem vrednosti. Koliko je na aktuelna dešavanja u IZ uticao davnašnji pokušaj odvajanja Sarajeva od Istanbula?

S obzirom na to da je islam u naše krajeve stigao s Osmanlijama, većina muslimana koji žive na prostoru bivše Jugoslavije, a i na Balkanu u celini, iskazuje mentalne i običajne odlike koje je, uz ostale činioce, presudno uobličilo viševekovno primenjivanje šerijatskih propisa u tumačenju i razradi hanefitske versko-pravne škole (mezheba). Hanefitska škola je jedna od četiri ravnopravne versko-pravne škole sunitskog islama i bila je zvanična u Osmanskom carstvu. Za hanefitsku varijantu primenjivanja islamskih dogmi u svakodnevnom životu obično se kaže da je prilično umerena, pragmatična i fleksibilna, što se, naravno, mora krajnje uslovno shvatiti. Iako je tokom poslednjih dvadesetak godina, sticajem niza okolnosti, na teritoriju Balkana, pa i BiH, prodro i uticaj radikalnijih islamskih koncepcija, među kojima je najpozntija vahabitska („vehabije“), saudijske provenijencije, a došlo je i do delimičnog institucionalizovanja i organizovanja grupacija nosilaca tih netradicionalnih, fundamentalističkih pokreta, rekao bih da je Istanbul, odnosno Turska i dalje ono duhovno i kulturno uporište prema kome se najspontanije upravljaju misli i osećanja „rumelijskih“ muslimana. A Rumelija je sve ono što su Evropljani još početkom prošlog veka nazivali „evropskom Turskom“. Rečeno, naravno, nikako ne znači da treba potceniti nastojanja radikalnih islamskih struja da se učvrste i prošire svoj uticaj na ovdašnje muslimane, čemu pogoduje i dvosmisleno postavljanje nekih verskih službenika i pojedinaca iz vođstva IZ. Ne bih, međutim, bio sklon da u faktoru vahabitskog delovanja vidim varijablu koja bitnije utiče na raskol među muslimanima u Srbiji.

Borba između verskih vođa muslimana iz Srbije vodi se i zbog toga što ne postoji saglasnost unutar IZ da li njihovim vernicima u Raškoj oblasti treba da bude bliži Beograd ili Sarajevo. Međutim, laici bi se verovatno zapitali zbog čega muslimanima, i u Srbiji, i u BiH ne bi bliži, recimo, Teheran, prestonica jedine teokratski uređene islamske države?

U duhovnom pogledu, pogotovo od Ataturkovog ukidanja halifata u Istanbulu (1924), jedini neosporni duhovni centar svim muslimanima sveta legitimno može biti samo Meka. Ali, jedno je dogma, a drugo život. Istorijski, kulturno i ideološko-politički, muslimani regionalno, a i šire od toga, mogu ispoljavati afinitete i lojalnosti prema središtima trajnije ili privremeno jačeg zračenja i privlačnosti, kao što su, recimo, pomenuti Istanbul i Teheran, zatim Kairo i još neki drugi. Što se Sarajeva i Beograda tiče, oni ne mogu biti duhovna, već samo organizaciono-upravna, jurisdikciona središta IZ muslimana sa dela prostora bivše Jugoslavije. A o tome hoće li im centrala biti u Sarajevu ili u Beogradu oni bi trebalo da se dogovore, bez ikakvog upliva sa strane. Kako sada stvari stoje, ne samo da nema dogovora, već ne postoji ni dijalog.

Muslimani nemaju univerzalnog vrhovonog poglavara, islamske zajednice funkcionišu po principu autokefalnosti, što ih čini, u organizacionom pogledu bliskim pravoslavnim crkvama. Nije li onda problem raskola u Islamskoj zajednici moguće posmatrati poređenjem sa raskolom u srpskoj crkvi (SPC i CPC)?

Često se ukazuje na organizacionu sličnost između islamskih zajednica i svetskog pravoslavlja. Zastupnici stava o legitimnosti i logičnosti održavanja tradicionalnog modela vrhovništva sarajevskog reisu-l-uleme nad muslimanima u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji (ali ne i Makedoniji i Crnoj Gori, gde postoje zasebni rijaseti!?) rado se pozivaju na analogiju s eparhijama SPC van Srbije. Analogija je, međutim, samo formalna. U islamu, naime, nema crkve, tako da se kanonsko ustrojstvo hrišćanskih crkava ne može poistovećivati, pa ni upoređivati s načinom organizovanja islamskih zajednica. Imami, muftije, kadije i ulema nisu sveštenici, već verski službenici. Muslimanu nije potreban nikakav posrednik u obraćanju Alahu, što je jedno od izvorišta univerzalnosti i dubinske, globalne kohezivnosti najmlađe monoteističke vere. Mislim da je upravo s islamskog stanovišta krajnje problematično upoređivati IZ s pomesnim pravoslavnim crkvama, istorijski povezanim s pojedinim narodima i s njihovim državama. U postjugoslovenskom kontekstu, koji je višestruko specifičan, problem podele u IZ tipološki jeste moguće sagledavati i kroz poređenje sa dugogodišnjim sporom između SPC i MPC, a odskora i crkveno krajnje sumnjivom CPC, ali jedino ako se čitava stvar s verskog  premesti na nacionalni teren, gde joj je, po svemu sudeći, i težište. A islam je, po definiciji, nadnacionalan, pa IZ ne bi mogla nositi nacionalni predznak.

Pripadnici Islamske zajednice Srbije, Jusufspahić i Zilkić, ističu kako se zalažu za to da predstavljaju sve muslimane, a ne samo one bošnjačke nacionalnosti. Međutim, koliko uopšte vernika Srba ili Roma, recimo, u našoj zemlji prihvata islam kao religiju?

Jedan od principijelno najjačih argumenata u prilog konstituisanja IZ Srbije, sa sedištem u Beogradu, a ne IZ u Srbiji, s rijasetom (poglavarstvom) u Sarajevu, jeste upravo stav da IZ treba da okuplja sve muslimane koji žive u Srbiji, a ne samo Bošnjake, jer, da ponovim, islamske zajednice se nacionalno ne identifikuju. U Srbiji, pored Bošnjaka, ima Albanaca, Roma, Turaka, a i stranih državljana, recimo  diplomata, poslovnih ljudi i studenata, muslimanske veroispovesti. Za sve njih je najlogičnije da pripadaju IZ Srbije, sa sedištem u Beogradu ili, zašto da ne, u Novom Pazaru, ako se tako dogovori, ali bez obaveze da im rijaset bude van granica Srbije, u glavnom gradu bošnjačke nacionalne matice, Sarajevu. Poznato je, nažalost, da Srba muslimanske, kao uostalom i Srba katoličke vere već odavno politički i statistički nema, kao i da većina Albanaca muslimana gravitira svojoj nacionalno čistoj IZ (Preševo-Bujanovac-Medveđa, Priština), premda ih ima i koji prihvataju IZ Srbije, da se broj Turaka u Srbiji znatno smanjio, ali u pitanju je načelo, kao i to da su sami Bošnjaci u Srbiji duboko podeljeni.

Poglavar Islamske zajednice BiH reis-l-ulema Mustafa Cerić nedavno je u intervjuu NIN-u izjavio kako su Jusufspahić i Zilkić „naši“, ali kako Zukorlić nije „njegov“, nego svoj – „autonoman, nezavistan, samostalan“. Da li Zukorlić zaista ima „vrlo izražen vlastiti identitet“? Činjenica je da sandžački verske verske vođe imaju autonomiju u tumačenju sarajevskih fatvi (naredbi), da imaju svoj Sabor, svoje muftije, da je, na primer, džematlijski porez u Sandžaku veći nego onaj u Sarajevu.

Razumljivi su motivi reisu-l-uleme Cerića da one koji mu ne iskazuju poslušnost javno proglasi „tuđima“, moglo se čuti i izdajnicima, a da svog istomišljenika i sledbenika muftiju Zukorlića ne označi kao takvog, već kao „autonomnog, nezavisnog, samostalnog, hrabrog, s vrlo izraženim svojim vlastitim identitetom“. Ne smatram se vlasnim da procenjujem lične odlike pojedinih nosilaca funkcija u IZ, ali bih bio slobodan da iznesem svoj utisak o muftiji Zukorliću, kao o natprosečno inteligentnom, sposobnom, ozbiljnom i umešnom čoveku s jasnom političkom i upravljačkom vizijom, o verskom poglavaru nesumnjive lokalne harizmatičnosti, organizatorskog dara i jake volje. Drugo je, međutim, pitanje u kakav je versko-politički projekat on odlučio da investira svoje nesumnjive sposobnosti i lični prestiž. Tu, kao što znamo, postoje krajnje oprečna mišljenja, kako među Bošnjacima tako i šire. Reis Cerić, u već pomenutom značajnom intervjuu, svoj odnos sa Zukorlićem određuje kao „zajedništvo u vjeri i zajedništvo u sudbini“, a ja bih samo dodao – i u politici. Oni su međusobno čvrsto povezani i jedan drugome potrebni, posebno od poslednjeg izbora reisa Cerića, kad su mu pobedu nad protivkandidatom, izvrsnim teologom Enesom Karićem, doneli glasovi sandžačkih delegata. Inače, tačno je da sandžački Mešihat ima priličnu samostalnost u odlučivanju o praktičnim, životnim pitanjima svoga džemata. Problem, međutim, nije u stepenu autonomnosti IZ u Srbiji pod jurisdikcionom kapom sarajevskog Rijaseta, već postojanje same te jurisdikcije, odnosno duhovnog vrhovništva koje deo muslimana u Srbiji smatra neprirodnim i nepotrebnim. Da je reč samo o duhovnim, a ne i implicitnim nacionalnim i političkim povezanostima, osetljivost bi verovatno bila neuporedivo manja.

Reis Mustafa Cerić optuživan je da postaje „balkanski Homeini“, te da namerava da svoju versku i političku moć proširi na čitavu Evropu. U skladu sa tim je i njegova Deklaracija evropskih muslimana u kojoj osuđuje terorističke napade u Njujorku, Madridu, Londonu. Koliko su tačne tvrdnje da su Alija Izetbegović nekad i Haris Silajdžić sada pod njegovom direktnom kontrolom?

Reisu-l-ulema Mustafa Cerić je politički veoma ambiciozan i neumorno aktivan verski lider. Čas je u Rimu, pa u Londonu, Teheranu, Briselu, Beču, Njujorku, Strasburu, Novom Pazaru, katkad i u Sarajevu. Odavno je konstatovano da je na političkoj i javnoj sceni postao najuticajnija figura bošnjačkog naroda. Povodom izglasavanja Rezolucije o proglašavanju Dana sećanja na genocid u Srebrenici u Evropskom parlamentu, radikalni sarajevski dvonedeljnik „Saff“ pohvalio je „reisovu lekciju bošnjačkim političarima kako se odgovorno izvršava preuzeti emanet“. Znači li to da su IZ i bošnjački političari preuzeli isti amanet? Reis očigledno drži da jesu, pa da je otud normalno da se on svakodnevno bavi politikom, kod kuće i na strani. On čak smatra da je nepristojno pitati ga, kao nosioca javne funkcije, da li se meša u politiku. „Nije pitanje da li se miješate nego kako se miješate“, dodaje samouvereni Cerić. Mogli bismo se čak i složiti s njim. Za mnoge je, uključujući i ne tako malobrojne bošnjačke i muslimanske intelektualce, a o nemuslimanskim da i ne govorimo, sporan upravo način kako se reisu-l-ulema meša u politiku. Pomenuta, prilično protivrečna „Deklaracija evropskih muslimana“ (2005), koju su mnogi doživeli kao potvrdu Cerićeve ambicije da se preporuči kao umereni i konstruktivni lider evropskih muslimana, nije dočekana s naročitim entuzijazmom u domaćim i evropskim muslimanskim krugovima. Ovaj tekst nije prethodno bio usaglašen ni na jednom forumu IZ BiH, a njenom autoru je zamereno, pored ostalog, da nekompetentno i kontradiktorno tretira osetljiva pitanja odnosa između nemuslimanske većine i muslimanske manjine u Evropi, tako da, umesto rešenja, može stvoriti samo nove teškoće. Ne može se, međutim, poreći da je, vešto se koristeći fluidnom međunarodnom konjukturom i svojim položajem, reis Cerić tokom godina uspeo da se domogne vrha liste imena islamskih uglednika koje pozivaju na razne skupove po Evropi, od briselskih i strasburških do vatikanskih i jevrejskih, kako bi i muslimanska strana bila bar formalno adekvatno zastupljena. A on je neosporno vešt da na odličnom engleskom jeziku (doktorirao je u Čikagu) svuda kaže ono što se od njega očekuje i uzgred provuče nekoliko stereotipnih floskula o gorkoj sudbini, neprestanom stradanju, ali i mirotvoračkoj velikodušnosti „dobrih Bošnjana“. Ni Srbi, po pravilu, ne ostaju pošteđeni ilustrativnog pominjanja, negativnog dakako. U vreme Alije Izetbegovića, reis Cerić je tek gradio svoje pozicije, ali je već tada neosporno bio uticajan. Podsećam da je on iz Kuala Lumpura 1993. godine došao u Sarajevo da preuzme funkciju naibu-reisa (vršioca dužnosti), što je, prema tvrdnjama prethodnog, jugoslovenskog reisa Jakuba Selimoskog, bio svojevrsni puč. Otad on kontroliše IZ BiH, tako da svi bošnjački političari moraju voditi računa o njegovom mišljenju, a neki su, pokazalo se, bili i reisovi pioni. Ne     verujem, ipak, da se to može reći za Aliju Izetbegovića i Harisa Silajdžića, čiji su odnosi sa sve uticajnijim reisom prolazili kroz različite faze i nikako nisu jednostavni.

Da li je aktuelni problem u IZ, između ostalog, možda i refleks raspada IZ Jugoslavije, kojem je doprineo upravo reis Mustafa Cerić, formiranjem IZ BiH? I da li se u tom kontekstu može govoriti da je IZ BiH legitimni naslednik IZ Jugoslavije, budući da je Sarajevo, kako se ističe, prirodno duhovno sedište muslimana sa ovih prostora, još od vremena Austro-Ugarske?

Već sam pomenuo da nad preuzimanjem Rijaseta IZ Jugoslavije od strane Mustafe Cerića i njegovih pristalica lebdi senka osporene legitimnosti. Jakub Selimoski je verovao da jedinstvena IZ može preživeti raspad Jugoslavije, ali se to uverenje pokazalo naivno i nerealistično. Na osnovu čega se sada iz Sarajeva osporava legitimnost konstituisanja IZ Srbije, sa sedištem u Beogradu? Tvrdi se da je Bošnjacima Sarajevo duhovni centar i da njih od Sarajeva niko neće odvojiti, kao i da nema potrebe da se narušava tradicionalna organizaciona shema IZ, s reisu-l-ulemom u Sarajevu kao vrhovnim poglavarom. Simptomatično je to stalno insistiranje na bošnjačkom nacionalnom imenu i jedinstvu, iako se sve vreme govori o islamskoj zajednici, a ne, recimo, o Matici bošnjačkoj. Bošnjacima, kao naciji, nacionalna matica može biti u Sarajevu, ali se to ne bi smelo preslikavati na organizacionu strukturu po definiciji nadnacionalne ili nacionalno neobeležene IZ. Kad bi BiH bila snažna i stabilna unitarna država s bošnjačkom dominacijom, što ona nikad ne može i neće postati, uveren sam da bi napetosti u vezi s organizovanjem IZ splasnule, ako ne i nestale. Jer, u tom slučaju bi Bošnjaci, kao manjina u Srbiji, osećali da o njihovim interesima brine susedna, ozbiljna država i da se takva briga najbolje može iskazati kroz bilateralne, poželjno dobrosusedske odnose sa Srbijom. Ovako je IZ BiH surogat za napostojeću bošnjačku državu, pa se u suštini nacionalna pitanja postavljaju i nastoje rešiti u vidu borbe za održanje verskog jedinstva sa Sarajevom. Pojednostavljeno rečeno, srž problema nije u načinu verskog organizovanja muslimana koji žive u Srbiji, već u osećanju dela ovdašnjih Bošnjaka da samo u Srbiji ne mogu na optimalan način ostvariti svoja nacionalna i verska prava, već da im je za to potreban i kanal posebne veze sa Sarajevom posredstvom jedinstvene IZ. Predstavnici sandžačkog Mešihata to, zapravo, i ne kriju, ali na ovom aspektu preterano ne insistiraju, znajući da za izričito povezivanje verskog i političkog, odnosno nacionalnog, ni u nas, a ni u svetu, do čije im je podrške stalo, nema odviše razumevanja. „Brana koja je sačuvala Bošnjake u zapadnom  Sandžaku je Islamska zajednica“, piše Samir Tandir, predstavljen kao predsednik Medžlisa IZ Prijepolje. Neki veruju i druge ubeđuju da ih i danas jedino ona može sačuvati. Od čega? Diskriminacije, kažu Cerić i Zukorlić, ali im mnogi Bošnjaci, kako izgleda, jednostavno ne veruju. Pominjete i tvrdnju da je Sarajevo prirodno duhovno središte muslimana sa ovih prostora, što se često može čuti. Već sam rekao da bi duhovno središte svim muslimanima morala biti samo Meka, ali u to šta ko oseća kao svoje duhovno središte niko nema pravo da se meša i prema svim takvim opredeljenjima mora se gajiti puno uvažavanje. Paradoksalno je, međutim, patetično insistiranje na tome da je institucija Rijaseta u Sarajevu nešto kao „bošnjačka Meka“, kada se zna da je nju 1882. godine ustanovila Austro-Ugarska, kao okupaciona sila, kako bi bosanskohercegovačke muslimane odvojila od Istanbula i institucionalno rešila pitanje uređivanja njihovih verskih poslova. Titula reisu-l-uleme bila je presedan među muslimanima Balkana, a preuzeta je iz organizacije osmanske uleme, gde je u poznija vremena pripadala vrhovnom kadiji Rumelije. Krajnje je neprimereno govoriti o reisu-l-ulemi maltene kao o patrijarhu ili papi. Sam Mustafa Cerić razjašnjava da je on reisu-l-ulema u administrativnom smislu, a da mu je verska titula vrhovni muftija.

S tim u vezi, nameće se još jedno pitanje. Naime, u senci ovog sukoba jeste i bitka za vakufsku imovinu u Raškoj oblasti. Procenjuje se da ona vredi oko deset miliona evra. U tom kontekstu se čak pominju i privatizacija nekih „islamskih kulturno-istorijskih spomenika“.

Svojevremeno je u vašem nedeljniku iskusni novinar Slobodan Raković, odličan         poznavalac sandžačkih prilika, objavio zanimljivu reportažu „Političko-        obaveštajni rat za vakufsku imovinu“. U njoj je izneto obilje konkretnih podataka i        posrednih indicija koje ukazuju na interesnu pozadinu strasti s kojom se vode unutarmuslimanske bitke u ovom delu Srbije. Nisam stručnjak za tu problematiku, ali verujem da materijalni interesi nisu bez uticaja na konfiguraciju sandžačkih verskih frontova.

Može li se reći da je islam ključno duhovno obeležje Bošnjaka, kao što je pravoslavlje stub kulturnog i duhovnog identiteta Srba?

Nisam siguran da li bi Srba bilo bez pravoslavlja, ali Bošnjaka bez islama svakako ne bi. Bošnjačko nacionalno samospoznavanje, koje je dugo trajalo, dovršeno je tokom ratnih iskušenja devedesetih godina, tako da Bošnjaci danas jesu nacija i to nije smisleno osporavati. S druge strane, ne mogu se prihvatiti razna kvazinaučna etnogenetičarska zastranjivanja koja prate bošnjački naciotvorni inžinjering, a kojima se želi unazad, do u daleku prošlost rekonstruisati navodni kontinuitet bošnjačke etnokulturne specifičnosti i tzv. „bosanskog duha“. Osnovni činilac razlikovanja Bošnjaka od Srba i Hrvata jeste pripadnost islamu, odnosno tradicionalnoj kulturi utemeljenoj na islamskoj osnovi. To nije ništa neobično za naše podneblje, jer je i u slučaju Srba i Hrvata konfesionalno pripadništvo, a ne, recimo, jezik, bilo vododelnica nacionalnog identifikovanja. Ne treba se, stoga, čuditi  što je versko i nacionalno kod Bošnjaka još uvek teško razlučivo. Uostalom, oni su posle Drugog svetskog rata, nakon izvesnog kolebanja, listom prihvatili nacionalno ime „Musliman“, jer se etnonim Bošnjak smatrao trajno diskreditovanim usled reminiscencija na njegovo korišćenje tokom austrougarskog upravljanja Bosnom i Hercegovinom. Uz puno razumevanje za problem identiteta, koji kod Bošnjaka još uvek izaziva određenu nervozu i lutanja, ne može se prihvatiti sistematsko instrumentalizovanje verskih pitanja u funkciji prevazilaženja nacionalnih frustracija i kontroverzi. Postavši moderna nacija, Bošnjaci bi morali nastojati da se tako što doslednije i ponašaju, ne dovodeći u pitanje islamsku komponentu svog identiteta, ali je i ne apsolutizujući.

Ukoliko su i Srbija i BiH sekularne države, odnosno sekularna društva, zbog čega je pitanje raskola u IZ toliko važna tema, kako za zvanični Beograd, tako i za zvanično Sarajevo? Koliko po vašem mišljenju i saznanjima verske zajednice na Balkanu u današnje vreme mogu imati uticaja na politička dešavanja u regionu? Pitamo vas to stoga što je Mustafa Cerić čak optužen od ministra vera Republike Srbije da – posećujući Tutin za vreme boravka američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Beogradu – radi na cepanju naše države.

Niko na Zapadnom Balkanu ne osporava model sekularnog društva, odnosno države, pa čak ni predstavnici crkava i verskih zajednica, uključujući i IZ. Ta sekularnost je, međutim, unekoliko poremećena posle sloma komunizma i tokom burnog i bolnog procesa razbijanja i raspadanja jugoslovenske federacije, praćenog nastajanjem novih, nacionalnih država. Crkve i verske zajednice su u tim smutnim vremenima došle u situaciju da, deleći put i sudbinu svojih naroda, preuzmu i neke nacionalne zadatke i misije koje ne bi trebalo da su u njihovom delokrugu. U BiH, s obzirom na njenu konfliktnu tronacionalnu strukturu i nepostojanje čvrste državne armature, dvema hrišćanskim crkvama i IZ BiH palo je u deo da se društveno i politički naročito aktiviraju, pri čemu to posebno važi za IZ i Katoličku crkvu, jer je stvaranjem Republike Srpske srpski narod dobio potreban državni okvir za svoje puno ostvarivanje u svim oblastima, dok FBiH u tom pogledu ne zadovoljava ni Bošnjake/muslimane ni Hrvate/katolike. Raskol u IZ Srbije važno je pitanje i za zvanični Beograd i za zvanično Sarajevo, jer, kao što sam naglasio, nije reč o verskom, već političkom sporenju koje neminovno utiče i na međudržavne odnose, iako se političari trude da taj efekat maksimalno umanje. Reagovanja koja su pratila nedavnu posetu reisa Cerića Sandžaku, za koju je on, inače, rekao da je rutinska, pokazuju koliko neprijatnosti može izazvati tendenciozno i neodgovorno raspaljivanje strasti neprimerenim javnim izjavama, sračunato davanim u određenom trenutku ( u vreme Bajdenove posete) i na određenom mestu (u verski i politički podeljenom Tutinu), radi nanošenja štete državi domaćinu. Zbog toga je donekle zakasnelo oglašavanje Ministarstva vere Srbije povodom, inače periodično ponavljanih,  optužbi zbog navodne diskriminacije Bošnjaka-muslimana u našoj državi bilo sasvim opravdano, bez obzira na neke konkretne formulacije koje je sadržalo, a koje možda nisu bile najsrećnije. Bilo je važno jednom konačno odlučno reći da Srbija nema nikakvih razloga za komplekse koji bi je navodili da i dalje ćuteći podnosi ovakve verbalne nasrtaje, što nikako ne znači da treba zatvarati oči pred eventualnim kršenjem prava bilo koje skupine građana, a ne samo Bošnjaka. Jedino ovakvo razjašnjavanje pozicija može stvoriti preduslove za otvoren i konstruktivan dijalog o stvarnim problemima, ako se takav dijalog uopšte želi. Niko ne bi smeo uživati trajni monopol sračunatog kapitalizovanja uloge (navodne) žrtve i vršenja moralnog i političkog pritiska na sopstvenu ili susednu državu, radi poboljšavanja svoje pregovaračke ili ucenjivačke pozicije.

Da li se za BiH može reći da je islamska država. U svetu postoji, koliko nam je poznato, samo jedna islamska republika – Iran.

Za BiH se, naravno, ne može reći da je islamska država. Ona je složena sekularna država, objektivno konfederalnog tipa, iako ima nastojanja da joj se ojača unitarni karakter, što bi odgovaralo relativno najbrojnijem bošnjačkom narodu. Čak ni FBiH, u kojoj brojčano dominiraju Bošnjaci-muslimani, a Hrvata je sve manje, ni izdaleka nije islamska država. Na Balkanu islamska država nije moguća. Svestan toga, reis Cerić se u jednom veoma znakovitom intervjuu zagrebačkom „Globusu“ zalaže za „moderno poimanje bosanske nacije“, u skladu s kojim bi „tri etničke grupe, i druge manje etničke grupe“ tvorile „jednu državnu naciju koja se zove bosanska nacija“. Zanimljivo je da on tri konstitutivna naroda naziva „etničkim grupama“, slično kao što Turci govore, recimo, o Kurdima, smatrajući ih integralnim delom turskog političkog naroda. I Franjo Tuđman je govorio o Srbima kao etnički „inorodnoj sastavnici hrvatskog političkog naroda“. Razlika je samo u tome što su Bošnjaci, bar prema reisu Ceriću, spremni da i sebe tretiraju kao „etničku grupu“, samo da bi opravdali uvođenje koncepta „bosanske nacije“. Ako za održavanje Jugoslavije, pokazalo se, posle sedam decenija njenog postojanja i zajedničkog života „etničkih grupa“, nije bilo dovoljno Jugoslovena, odakle će se i kroz kakav melting pot namaći kritična masa nacionalnih Bosanaca koji bi unitarnu Bosnu (i Hercegovinu) osećali i prihvatali kao svoju državu? Čak i veoma dobro obavešteni obaveštajac i bivši američki ambasador Montgomeri ovih dana ocenjuje da je „ideja o multietničkoj Bosni nemoguća misija“. I kad bi kojim slučajem bila moguća, reisova priželjkivana BiH kao „nacija-država“ (Nation state), kojom bi „vladali Bosanci“, u većini jamačno muslimani, ne bi imala šanse da postane islamska republika. Nemuslimani to ipak ne bi da proveravaju.

Reis Mustafa Cerić je optužio čak i Iva Andrića da je u svojim delima ispoljavao turkofobiju, koja je, po reisu-l-ulemi, „u sebi sadržavala islamofobiju“. Da li kod Srba, pogotovo u BiH, postoji islamofobija?

Uz rezervu da nije stručnjak za Andrića i upućujući na knjigu Muhsina Rizvića „Bosanski muslimani u Andrićevu svijetu“ (1995), za koju je rekao da je nije čitao, Mustafa Cerić navodi kako bošnjački kritičari velikom piscu zameraju da je „imao turkofobiju, koja je u sebi sadržala i islamofobiju“, te da je „mnogo odgovoran za utelovljenje pogubnih stereotipa u odnosu na bosanske muslimane“. To je u osnovi ocena koju je još 1967. godine u ogledu „Bosanski duh u književnosti – šta je to?“ saopštio Muhamed Tunjo Filipović, a koja je kasnije u raznim verzijama često ponavljana. Uz načelnu metodološku napomenu da nije preporučljivo ideološki čitati umetnička dela i poistovećivati u njima iznete vrednosne sudove i slike s autorovim političkim ili kakvim drugim stavovima, valja reći da Andrić u civilizacijskom smislu nije sa simpatijama gledao na islam, što je vidljivo i u njegovoj doktorskoj disertaciji iz 1924. On je potpadanje Bosne i Hercegovine pod osmansku vlast označio kao početak unazađujućeg diskonituiteta u dotadašnjoj istoriji ove zemlje, što, razumljivo, nije po volji onima koji upravo za taj momenat vezuju odlučujući podsticaj sopstvenoj etnogenezi i ulaženju u istoriju. Andrićevo moćno književno delo nikako, međutim, nije puki odraz njegovih istoriografskih i kulturoloških promišljanja. Ono je ovekovečilo Bosnu i izvelo je u svet. Rado ga čitaju mnogi muslimani, na čije je jezike prevedeno, a posebno ga vole Turci, iako reis Cerić napominje da u njegovim delima „nema nijednog pozitivnog lika muslimana“. Biće da problem ipak nije u Andriću. A što se islamofobije tiče, nje u određenoj meri u srpskoj kolektivnoj svesti, a i kod Srba kao pojedinaca nesumnjivo ima, kao što, uostalom, kod Bošnjaka ima srbofobije. Do devedesetih godina i rata u BiH ta su zaziranja bila, rekao bih, potisnuta i, objektivno govoreći, umerena, ali su potom logično dobila na intenzitetu. Mislim da je krajnje neodgovorno i opasno podsticati i svesno proizvoditi bilo koju fobiju, a posebno među narodima kojima je zadat saživot na istom prostoru. Verujem da odnosi između Srba i Bošnjaka uzajamnim fobijama ipak nisu toliko poremećeni da ih racionalan prilaz zajedničkim interesima u perspektivi ne bi mogao delotvorno amortizovati. Javne ličnosti bi o tome morale naročito pomno da vode računa.

Zlonamernici bi povodom sukoba u Raškoj oblasti mogli opisati Srbiju kao zemlju u kojoj se na sukobe među pripadnicima manjina gleda kao na poželjnu pojavu. Uostalom, Zukorlić već duže vreme u tom smislu i proziva srpske vlasti. Da li je Zukorlić bar delimično u pravu kada konstatuje da je sudbina svih manjinskih zajednica da budu igračke u rukama političko-obaveštajnih faktora većinskih naroda?

Niko na Balkanu ne voli da bude manjina, što je i uzrokovalo mnoge sukobe i promene granica. Za to svakako ima jakih razloga, a manjinski strahovi se nikako ne bi smeli komotno pripisati nekakvoj indukovanoj paranoičnosti. Tačno je i to da „političko-obaveštajni faktori većinskih naroda“, kako ste se izrazili, izoštrenu pažnju posvećuju manjinskim zajednicama, kao potencijalnim izvorima subverzivnog delovanja i izazivanja nestabilnosti. Od tih opštih mesta do tvrdnje da se u Srbiji teško i sistematski krše manjinska prava Bošnjaka-muslimana ne bi se moglo doći bez navođenja konkretnih i ubedljivih argumenata, kakvi se dosad nisu čuli. Ja bih čak rekao da država Srbija iz određenih shvatljivih političko-psiholoških razloga od sredine devedestih godina prema Bošnjacima primenjuje čak i tzv. „pozitivnu diskriminaciju“, što ne znači da su slučajevi sporadičnih ogrešenja o njihova prava isključeni, ali nikako u većoj meri nego prema pripadnicima drugih nacionalnih i verskih manjina. Nema dokaza ni za omiljene tvrdnje iz retoričkog arsenala muftije Zukorlića i njegovih istomišljenika, da je raskol u IZ proizvod mešetarenja srpskih vlasti i njihovih tajnih službi. Bošnjaci u Srbiji su se stvarno i duboko zavadili, baš onako kako to i Srbi umeju da čine. Svoj spor samo oni mogu da prevaziđu, uz što manje mešanja i „pomoći“ sa strane. Ako bi u tome uspeli, verujem da bi svima bilo bolje, čemu bi država Srbija mogla smo da se raduje.

3 коментара

  1. Avatar

    Ne postoji ni radikalni ni militantni ni vehabijski islam, već samo islam……..https://zlj13051967.wordpress.com/2014/09/24/dzihad-svetsko-zlo/

  2. Avatar

    Po Darku Bosnjaci jesu nacija….a bili su i po komunistima….kada su od jedne vjerske zajednice napravili narod…ludilu nikad kraja….

  3. Avatar

    Islam je mnogo više od religije (oko 20%). Islam kao “politička ideologija” reguliše sva područja života: od uloge države u organizovanju međuljudskih odnosa, do privatnog života pojedinca.Pravoverni musliman ne može da bude lično i politički lojalan nemuslimanskoj državi.Islam odbacuje demokratske principe odvajanja države i religije, narodnog suvereniteta, verskog i seksualnog samoodređenja, rodne jednakosti i fundamentalnog prava na fizički integritet …Srbi znaju već stolećima: da je islam mnogo više od religije, da on mržnju prema nevernicima čini obaveznom. Glavni problem, kako za muslimane tako i za ostali svet, jeste nasilna poruka Kurana: “I borite se protiv njih / nemuslimana / sve dok mnogoboštva ne nestane i dok se Allahova vjera slobodno ispovedati ne mogne. Pa ako se okane, onda neprijateljstvo prestaje, jedino protiv nasilnika ostaje. “(Kuran 2, 193) … ,ili ovaj deo: -” Mi vas odbacujemo. Neprijateljstvo i mržnja među nama je nastanjena, sem ako ne verujete jedino u Alaha “(Kuran 60: 5) … ili ovaj deo: -” Nevernici / nemuslimani / su drvo za potpalu u paklu “(Kuran 72:15) .. . ,ili ovaj deo: – “oni koji ne veruju (u islam i proroka) oni su najgora stvorenja” (Kuran 98: 6) …,ili ovaj deo– „Neka vjernici ne uzimaju za prijatelje nevjernike kad ima vjernika; a onoga ko to čini – Alah neće štititi.“(Kuran 3:28)…,ili ovaj deo–„Naređeno mi je da se borim s ljudima sve dok oni ne kažu: ‘Niko se, sem Alaha, ne sme obožavati“. (Ovo kaže Muhamed u haditu, drugom svetu spisu islama)….„Vjernici koji se ne bore – osim onih koji su za borbu nesposobni – nisu jednaki onima koji se na Alahovu putu bore imecima svojim i životima svojim. One koji se budu borili ulažući imetke svoje i živote svoje Alah će odlikovati čitavim stepenom nad onima koji se ne budu borili, i On svima obećava lijepu nagradu. Alah će borcima, a ne onima koji se ne bore, dati veliku nagradu“ (Kuran 4:95)….Ovaj poslednji stih potpuno obesmišljava tumačenje da je džihad nekakva duhovna borba. Uzgred, oko 250 ajeta od ukupno 6.235 odnosi se na džihad.Podsticaji Kurana vernicima da pokoravaju ili ubijaju nevernike(ne-muslimane), da im plene imovinu, da im porobljavaju žene i decu, direktni su i otvoreni, a plodovi vidljivi kroz vekove.Od samog nastanka islama, tu političku religiju/ideologiju je pratilo krvoproliće. Stotinama godina pre krstaških ratova Islam je harao Evropom, ostavljajući za sobom neizbrojive žrtve, milione ljudi odvedene u roblje, mučene i proterane iz svojih domova……Kada su muslimani brojčano nadjačani i ne mogu pobediti u fizičkom sukobu sa “nevjernicima” treba da žive u miru i propovedati poruku tolerancije. Primer toga vidimo kod Muhameda dok je skupa sa svojim sledbenicima bio progonjen u Meki – kako je on sa svojim sledbenicima bio brojčano nadjačan, njegova je tzv. objava tražila versku toleranciju.Kada je muslimansko društvo dovoljno jako i brojno da se brani, muslimane se poziva u odbrambeni džihad. Muhamed je sklopio savezništvo s raznim grupama van Meke, te je muslimansko društvo bilo dovoljno snažno da se počne boriti, Muhamed je primio novu tzv. objavu koja ga je pozivala na odbrambeni rat. Tu je novija je objava dokinula raniju o toleranciji, tako da u novoj situaciji stara objava više nije vredela – tolerancija se više nije primenjivala .Ne postoji ni radikalni ni militantni ni vehabijski Islam, već samo Islam,kako kaže Erdogan:”Islam je Islam!”….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *