Почетна / Интервју / KNUT BRAA Barut među koricama

KNUT BRAA Barut među koricama

Razgovarala

Mara Knežević Kern

Članovima tajnih službi znoje se dlanovi kada norveški pisac Knut Braa (Knut Arnljot Braa) stvara akcione trilere sa dokumentarnom pozadinom, pogotovo ukoliko se ona tiče događaja na Kosovu i Metohiji tokom 1999. godine.

U oktobru prošle godine Knutov roman „Fastball“ pojavljuje se u knjižarama. Pozadinu priče čine stvarna dešavanja na Kosovu 1999. Njegov glavni junak, inspektor Tom Flack, čista je fikcija, što se za događaje ne bi moglo reći. Pisac je uronio u dokumenta koja često ne trpe dnevnu svetlost, i zahvaljujući njima napravio platformu za svoj novi roman. Kao i u prošlogodišnjem romanu „Završna igra“ („Endgame“), on je i ovoga puta zašao u sive zone norveške vojne tajne službe i postavio neprijatna pitanja. Reakcija unutrašnjih krugova PST/FO (policijske i vojne tajne službe) ne može se predvideti, ali u svakom slučaju knjiga će biti predmet društvene debate pa je moguća reakcija: pisac ima bujnu maštu koja nema nikakvu vezu sa stvarnošću.

Inače, Knut Braa je praćen zbog svojih saznanja o vojnim aktivnostima (do kojih je stigao, između ostalog i zato što je učestvovavo u vojsci UN u Libanonu), kao i zbog njegovog sudskog procesa protiv države u kome je tražio nadoknadu za posttraumatski stres, za sindrom koji je zaradio upravo prilikom boravka na ratištu. On je dobio tu parnicu. Njegove jedinstvene sposobnosti da nabavi dokumente o kojima se najčešće ne govori, učinile su da postane vreo krompir za ruke Norveške tajne službe.

Nedavno ste dali izjavu za norveške novine kojom „dotičete osinje gnezdo“, baveći se temom Kosova na drugačiji način. U potrazi za skrivenom istinom o angažovanju Norveške u ratnom pohodu na Srbiju, došli ste do podatka o količini „nestalog“ novca.

Na osnovu mojih istraživanja nestalo je blizu dve milijarde norveških kruna. U igri je mnogo novca, ali o tom trošku niko ne može da položi račune. U toku pripreme knjige „Fastball“ naišao sam i na uznemirujuće podatke o povezanosti UČK i zapadnih tajnih službi, kao i o sprezi UČK i Al Kaide u vezi sa krijumčarenjem narkotika. Naime, 40 odsto narkotika za Evropu provlači se preko Kosova. Nije tajna ni to da je UČK odgovoran za masovna ubistva na Kosovu.

Potka vaše nove knjige su krijumčarenje ljudima i trgovina narkoticima, ali i jedna tema koju ne želite da produbite u ovom trenutku. No, u  romanu „Fastball“ nagoveštavate da je jedna norveška institucija dobila novac iz vojnog budžeta da etablira praćenje i observaciju u ratnoj zoni. Zar se ne plašite da bi generali mogli da vas pozovu na odgovornost po izlasku ove knjige?

Ne uzbuđujem se zbog toga. Kada pišem nešto što je tako blizu stvarnosti, neminovno je da tema pobudi interesovanje onih na koje se odnosi. Ova knjiga je svakako kontroverznija od prethodne. „Fastball“ obaveštava čitaoce da se oko 10 hiljada istočnoevropskih devojaka distribuira u Evropu sa Kosova. Jedan kontejner sa devojkama treba da se zameni za kamion sa oružjem. U tom trenutku se otkriva nova pozadina čitave akcije. Nije lako razgraničiti gde se završava stvarnost, a gde započinje mašta, ali sam svestan da me neće mimoići problemi sa Albancima u Norveškoj, što će samo biti dokaz da sam dotakao zaista vrelu temu. U svakom slučaju norveška javnost ima pravo da sazna istinu. A što se reakcija tiče – očekujem da će zavladati tišina, što će možda biti najbolje za obe strane. No, bilo bi malo čudno da ose iz gnezda ne razbiju opnu i ne pojave se napolju.

Čini se da su norveški mediji postali otvoreniji za drugačije glasove.

Nije tajna da postoji veza između albanske mafije i poznatog slučaja ubistva  familije Orderud u Norveškoj. To je nedavno prikazano i u NRK-ovoj emisiji „Brennpunkt“ („Goruća tačka“). Na jesen će se ova tema još više produbiti. Očekuje se još jedna emisija posle izlaska romana „Fastball“, koja bi trebalo da prikaže kako se velike količine novca razbacuju na ratne pohode. Norveške specijalne jedinice više su umešane u ratne sukobe nego što mi slutimo. Samo rat u Avganistanu koštao je Norvešku 700-800 miliona kruna. Ne očekujem da ćemo biti ponosni kada „Brennpunkt“ nastavi da prati tragove po Kosovu.

Vi ste pre svega pisac, kako ste došli do toga da se zainteresujete za istinu o Kosovu i krenete opasnim putem istraživačkog novinarstva?

Pišući takozvane fikcionalne romane, nisam se oslanjao na oficijelne „informacije“ o događajima, već sam prethodno pokušao da razgovaram sa onima koji su faktički učestvovali u različitim konfliktima. Moji sagovornici – kako vojnici, tako i žrtve – bili su u Libanonu, Izraleu, Kuvajtu, Iraku, Avganistanu, Somaliji ili na Balkanu. Ja verujem da sam na taj način došao bliže istini, nego da sam verovao verziji predstavljenoj od strane vlasti na konferencijama za štampu.

Istina danas nikom nije potrebna, naprosto nije profitabilna. Zar nije konfornije prihvatiti servirano i praviti bestselere?

Istina me plaši, zbog toga i pišem. Prilikom istraživanja za moju prethodnu knjigu, „Endgame“, došao sam do informacija o događajima koji su se odvijali na Blakanu, i posebno na Kosovu. NATO bombardovanje Kosova bilo je jedan nelegalni rat, koji je naš tadašnji predsednik (Bodnevikova vlada) nazvao „humanitarnom intervencijom“. Tako nešto me uvek provocira. U toku istraživanja došao sam do mnogih dokumenata koji su bili obeleženi rečju „tajno“. Iz tih dokumenata se vidi umešanost nemačke, francuske, engleske i američke vlade, pa sam smatrao da sve to zaslužuje jednu posebnu knjigu. Razgovarao sam sa mnogim vojnicima KFOR-a, od kojih je većina išla na Kosovo s uverenjem da su Srbi načinili užasne masakre, neposredno pre početka NATO bombardovanja. Po završetku ove službe mnogi su se vratili kući sa bolnim osećanjem da su ih njihove vlasti prevarile. Masovne grobnice nisu postojale, a etničko čišćenje koje se desilo sprovedeno je početkom NATO bombardovanja, a sproveli su ga kosovski Albanci. Uloga Norveške u tom je vrlo kontraverzna. „Fastball“ govori zašto.

Verujete li da pisac može da izmeni svet?

Jedna malo izmenjena poslovica kaže: zle radnje dogodiće se ako niko ko je dobar ne uradi nešto. Sve moje knjige pisane su kao moj obračun sa našim političkim vlastima i njihovim manipulacijama i podvalama da postignu neki cilj, koji nije obavezno dobronameran. Norveški političari su tokom mnogih godina koristili vojnike kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva u inostranstvu, a kada su se vojnici povređeni vratili sa dužnosti, država nije želela da brine o njima. Smatram da smo u prevelikom stepenu sledili zapadne sile, iako znamo da njihovi motivi za vojne intervencije najčešće nisu ni moralni ni etički.

Mediji se služe klišeima o dobrim i zlim momcima, iako znamo da istina nikada nije crno-bela. U kojoj meri ste vi uspeli da izbegnete ovakav pristup?

Ja želim da ukažem kako se svet ne sastoji od zlih i dobrih država, nego od dobrih i manje dobrih pojedinaca. Ako se zli udruže i slučajno nađu na vodećim pozicijama, stvara se mnogo nepotrebne patnje. Fanatizam kojeg se ja plašim nije ono što zapadni mediji uspevaju da vizualizuju pokazivanjem osoba koje pale zastave po ulicama Irana, ili nosača slika svojih religioznih vođa u toku demonstracija u Bejrutu. Fanatizam kojeg se ja plašim je onaj koji se krije iza lepih odela i kravata, kod osoba koje naočigled nastupaju formalno i korektno na sastancima sa drugim državnim vođama, ali samo dok su prisutne kamere. Oni su opasni.

Osnovna tema vaših dela je rat, tačnije njegovi uzroci i posledice. Da li se čovečanstvo može izvući iz tog začaranog kruga?

Rat uništava društvo u celini, bilo da  učestvuješ u njemu kao vojnik ili si žrtva njegovog metka. Na zapadnoj obali Gaze viđamo kako se igraju desetogodišnjaci, potpuno traumatizovani od onoga što su doživeli. Njihovi roditelji takođe su traumatizovani i prenose to dalje na decu. Krug zla je kompletan i nikada neće stati. No, smatram da je nepotrebno govoriti srpskom narodu o tome kako rat nikada ne može da reši neke probleme, ili da on samo stvara povređene ljude – to iskustvo vi imate tokom vaše istorije. Ja, ipak, možda naivno, verujem u dijalog. Potrebno je pokušati sve što može da zaustavi taj zatvoreni krug zla, svaki pokušaj je bolji od učestvovanja u njemu ili pasivnog posmatranja. Sumnjam da je učešće u NATO-u ispravno. Angažman u Avganistanu ne obećava ništa dobro. Ali saradnja u okviru Evrope je nešto što ja gledam kao pozitivno. Upamtite da se vlasti menjaju i da se fanatici mogu izbaciti napolje. U svakom slučaju ne možemo ostaviti fanatike da vladaju bez političkog otpora.

Šta vas je nateralo da napustite konfor građanina zemlje koja je ipak uspela da reši većinu egzistencijalnih problema svojih stanovnika, i zaronite u zonu tuđe patnje?

To je teško pitanje. Možda su me pokrenule dve ključne reči uzete iz Pink Flojda: komforna neosetljivost. Nije bilo potrebno mnogo kopati ispod površine da bih našao razloga da postavim pitanja koja sam postavio u „Fastball“-u. Ova komforna neosteljivost (tupost) kod Evropljana razvijala se postepeno, sa godinama dobrog života. Mi smo uz to počeli da navikavamo da nam vlast servira „istinu“. Pre nego što sam ušao u sudski proces sa državom (koji sam dobio), nisam mogao ni da zamislim koliko političari izbegavaju i odbacuju odgovornost od sebe. Do tada sam bio jedan od onih koji to nije znao, jer ništa od njih nisam ni tražio.

Vaša nezainteresovanost za istinu verovatno se odnosila i na Srbiju. „Miloševićevi zločini“ bili su udarna tema svetskih medija.

To čemu je Srbija bila izložena tokom niza godina nije ništa drugo do jedna dobro smišljena uspešna propaganda. Ne želim da prihvatim zločine koje je počinio Miloševićev režim (ako ih je uopšte i počinio), ali isto tako ne želim da prihvatim ni one zločine koje je napravila druga strana (a tu ubrajam i Zapad). Verujem da će istina ipak izaći na videlo. U poslednje vreme novinari sve više pričaju o zločinima koje je napravio UČK, dok se u Norveškoj odvija nekoliko procesa protiv ratnih zločinaca. Ne kažem da to ide dovoljno brzo, ali smatram da je važno krenuti.

Kako funkcioniše cenzura u vašoj zemlji? Da li ste lično imali problema te vrste?

Moć vlasti nad medijima stalno raste. Čuvari vrata uskoro će se moći naći svuda, u svim velikim novinama i TV kanalima, međutim, internet je nasuprot njima malo teže kontrolisati. Knjiga kakve ja pišem mnogi se plaše, to sam i sam primetio. Kompjuter i telefon su mi povremeno prisluškivani i nadgledani. No, ipak je moguće preduzeti mere i izbeći slične probleme.

U kojoj meri norveški mediji omogućavaju prosečnom Norvežaninu razumevanje konflikta na Balkanu?

Norveški mediji su površni. Sav sadržaj leži u jutarnjim naslovima, zbog čega novinari i ne ulaze dublje u probleme. Naravno da postoje časni izuzeci, ali lov na najveću zvezdu jednog rialiti šoua, ili skandali glumaca, prekrivaju one velike laži. Ja malo znam o albanskom lobiju u Norveškoj, ali sam upoznat sa činjenicom da kosovsko-albanska mafija stvara velike probleme. Činjenica da ja koristim reč kosovsko-alabanska mafija ukazuje na proces diferenciranja slike neprijatelja u Norveškoj. Srbin je ranije bio isto što i Hrvat, a on isto što i kosovki Albanac. Čak nisu bile shvaćene ili uzete u obzir ni religiozne razlike. Svi sa Blakana posmatrani su samo kao hršćani ili kao muslimani. Sada je slika malo nijansiranija. Zato sam obuzet potrebom za etabliranjem pojmova u norveškoj društvenoj debati. Mi moramo da znamo kada se govori o srpskoj, a kada o albanskoj mafiji. Istovremeno, moramo da znamo ko brani svoje interese. Jedan kosvski Albanac zaposlen u Norveškom parlamentu veoma retko može da govori u korist Srba na Balkanu. U Norveškoj se često dešavaju takva pogrešna tumačenja.

Pa ipak, vaš primer dokazuje da onaj ko želi da sazna istinu, pronađe i put do nje. Zbog čega su i oni koji sumnjaju u oficijelne informacije ipak ćutali?

Mi se brinemo oko malih tragedija koje se dešavaju u okviru naših života mnogo više nego oko masovnih ubistava. Takav je čovek. Za sada smo siti i sigurni, ali  sve dotle dok naša zemlja učestvuje slanjem vojnika, davanjem ekonomske pomoći i prihvatanjem ratnih zločinaca koje ne optužujemo – mi smo odgovorni. Koliko mi je poznato, nijedan Norvežanin nije javno izrazio svoju solidarnost sa srpskim žrtvama NATO-a, ali veoma mnogo onih nevidljivih je to ipak učinilo – uključujući i mene. Jedan od razloga što tako mali broj naših tvoraca javnog mišljenja (čitaj političara) ne daje svoju podršku srpskim žrtvama jeste taj što smo kukavice. Naši političari okreću ćurak kako vetar duva i slušaju samo ono za šta veruju da će biti sutrašnje mišljenje. Gde su bili protesti protiv Bušove administracije u toku „rata protiv terora“? Gde su kritična pitanja o bombardovanju avganistanskih sela? Danas se naš ministar spoljnih poslova Gahr Store brzo distancira od torture zatvorenika koju je Bušova administracija legalizovala, dok Bondevik priča veoma mnogo o bombardovanju nedužnih u Avganistanu. A taj Bondevik je onaj koji je bio predsednik Norveške 1999. godine, i koji je bombardovanje Srbije i Kosova nazvao „humanitarnom intervencijom“. On nije hteo da to nazove ratom. Kada bude politički korektno da se ispriča istina o onom što se događalo na Balkanu, tada će naši političari dati svoju podršku srpskim žrtvama u ratu. Nikako pre.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *