Почетна / Интервју / MILADIN ŠEVARLIĆ Agrarna demokratija

MILADIN ŠEVARLIĆ Agrarna demokratija

Razgovarala

Nataša Jovanović

Čini se da se naša poljoprivreda pretvorila u protočni bojler za pranje novca, s tom razlikom što se na zidovima bojlera zadrži bar kamenac, dok u slučaju poljoprivrede ostaju žuč i jed, kaže u intervjuu za „Pečat“ profesor dr Miladin Ševarlić, predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije i šef katedre ekonomske poljoprivrede i tržišta na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

 

U kojoj meri je trenutno stanje u našoj poljoprivredi rezultat neoliberalnog tržišnog modela?

Neoliberalni tržišni koncept je zajednički imenitelj za razvoj privrede i poljoprivrede u  svim kapitalističkim zemljama, koji je nametnut i privredama u tranziciji. Žrtve ovog propalog modela su brojna sitna seljačka gazdinstva, prepuštena stihijskoj ekonomskoj propasti. Činjenica je da se novac iz agrarnog budžeta kod nas usmerava ka srednjim, a ne malim gazdinstvima, a srednja preduzeća sufinansiraju se kao potencijalna konkurentska alternativa evropskim farmerima.

Koliko u prilog tezi da Vlada zdušno potpomaže propast poljoprivrede govori i  činjenica da su agrarni budžeti zanemarljivo mali?

Budžet namenjen privredi nije zanemarljiv i on je čak u globalno kriznoj godini, povećan u odnosu na 2008. godinu. Međutim, agrarni budžet koji čini svega 2,2 odsto u strukturi ukupnog državnog budžeta, on je omalovažavajuće mali. Tome u prilog govori činjenica da je prema raspoloživim resursima poljoprivreda ta koja učestvuje u stvaranju bruto društvenog proizvoda sa deset odsto, i da je jedan od retkih realnih sektora koji ima suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Taj suficit se svake godine smanjuje, što rečito govori o smanjenju konkurentnosti naše poljoprivrede na svetskom tržištu, i prvi je alarmanti znak za kreatore naše ekonomske politike u poljoprivredi.

 

Koliko bi trebalo da bude realno izdvajanje za agrarnu oblast?

Za održivi koncept razvoja srpskog agrara bilo bi neophodno da učešće agrarnog u državnom budžetu bude bar šest odsto. Put kojim je naša politika krenula, a koji vodi pridruživanju EU, nailazi na probleme kako u pogledu prilagođavanja standardima kvaliteta, tako i kada je reč o tehnologiji proizvodnje, organizaciji agroprivrede i izgradnji agrarnih institucija. Samo u Agenciji za plaćanje, s obzirom na to da je u Srbiji registrovano nekoliko stotina hiljada gazdinstava trebalo bi da bude preko 1.000 zaposlenih. Koliki to iziskuje povećanje budžeta izlišno je pričati.

 

U kojim segmentima je najuočljivija briga Ministarstva poljoprivrede za velika gazdinstva i nije li slučaj gubitka prava na subvencije, kada je reč o malim gazdinstvima, idealan put za ostvarivanje ideje ukrupnjavanja kapitala?

Smatram da je potez našeg Ministarstva kojim se izuzima veći deo subjekata u poljoprivredi iz sistema subvencija, katastrofalan, što je, na žalost, karakteristika samo naše zemlje i odraz ekonomske bede Srbije. Sav novac koji je država obezbedila u procesu privatizacije uložen je, ne u ekonosmki razvoj, već za smirivanje socijalnih tenzija i finansiranje prečestih izbornih kampanja.

S druge strane, tri četvrtine malih privatnih gazdinstava nemaju prava na subvencije, što je sa  aspekta zajedničke agrarne politike neodrživ koncept. Od ove godine pravo na ovako male podsticaje država je omogućila samo onima koji su u sistemu zemljoradničkog penzijskog osiguranja. Ako samo oni imaju prava na subvencije, postavlja se pitanje da li će hleb od njihove pšenice, ili meso od njihovih tovnih svinja, biti jeftiniji za potrošače, od istih proizvoda koje će na tržište plasirati gazdinstvo koje ne uživa ove privilegije. Još jedan nonsens je neadekvatna priprema za ulazak Srbije u EU, što podrazumeva značajno veće državne subvencije za povećanje konkurentnosti naše poljoprivrede. Nasuprot tome, država čini za razvoj poljoprivrede toliko da ona svakim danom postaje sve manje konkurentna. Tu je reč o nacionalnim promašajima.

Republika Hrvatska, recimo, regresira svoje nacionalno čedo pod nazivom Agrokor oko 15 miliona evra godišnje iz državnog budžeta. S tim novcem, bez ijednog evra kredita ili ulaganja iz sopstvenog profita, Agrokor godišnje može da kupi jedan poljoprivredni kombinat veličine PIK-a Bečej. Agrokor je upravo to i uradio, kupivši Frikom, Dijamant i Novu slogu u Trsteniku.

Minimalna količina za otkup pšenice iznosi 20 tona. Šta je sa posedima, a takvih je najviše, koji imaju tri ili četiri hektra?

To je repriza 1932. godine u našoj agrarnoj politici. Promovisanje novog PRIZAD-a (Privilegovano akcionarsko društvo za izvoz zemaljskih proizvoda) predviđa da će država otkupiti 65.000 tona žita od registrovanih poljoprivrednih gazdinstava po ceni od 13 dinara po kilogramu hlebnog žita. Dakle, ministar Dragin propisuje minimalnu količinu od 20 tona pšenice za otkup preko Produktne berze u Novom Sadu, što se prema očekivanom prosečnom prinosu može požnjeti sa oko šest hektara zemlje.

Za one koji imaju manje hektara posejanih ovom setvenom kulturom, ta ponuda ne važi, pri čemu treba naglasiti da je prosečna veličina poseda u best online casino Srbiji nešto iznad tri hektra.

Ista je situacija i kada je u pitanju regresiranje nabavke mineralnog đubriva. Kabinet gospodina Dragina doneo je uredbu o regresiranoj nabavci 50.000 tona mineralnog đubriva za proteklu jesenju setvu pšenice, po kojoj je brzopotezno iz oskudnog budžeta pronađena milijarda dinara! Tako regresirano đubrivo moglo je da se kupi samo u paketu od najmanje 25 tona do najviše 100 tona, čime bi jedno seljačko gazdinstvo moglo da pođubri od 100 do 400 hektara za setvu pšenice. Onaj ko poseduje tri hektra, razume se, nije bio u konkurenciji za kupovinu.

Da li je poučeno iskustvom, Ministarstvo ove godine korigovalo načine regresiranja?

Ove godine za 100.000 tona đubriva Ministarstvo je, zanemarujući činjenicu da subvencije nisu isplaćene ni registrovanim domaćinstvima, izdvojilo takođe milijardu dinara. Pri tome na tržištu su se ovog meseca pojavila tri različita proizvođača, čija se visina ponude na Produktnoj berzi razlikovala za 2.000 dinara po toni. Pitanje je kako jedan isti proizvod država regresira i otkupljuje po tri različite cene, i koja je svrha tendera, ako je isti i postojao. Desilo se da je na tržištu postojala ponuda od 25.200 i 23.000 dinara, istovremeno kada se pojavilo i rusko đubrivo, odličnog kvaliteta N:P:K 16-16-16, po ceni od 24 hiljade. Ne vidim razlog zašto je država to radila. Sa propisanim količinama koje se mogu kupiti preko Produktne berze, a to je između 20 i 100 tona regresiranog mineralnog đubriva, Ministarstvo je samo sebi skočilo u stomak, jer sa 100 tona regresira i đubrivo gazdinstvima koja imaju i po 300 hektara zemlje iznad maksimuma, a 100 hektara je naveća površina za koju se daju subvencije.

Koncept malih farmi deluje kao bolji deo istorije srpske poljoprivrede. Ko je kreator njenog uništenja?

Koncept navodno održivog razvoja poljoprivrede ide na štetu malih farmera. Svedoci smo da se svugde u svetu vrši proces koncentracije i centralizacije zemljišta, kapitala i proizvodnje, a razlog tome je povećana konkurentnost na tržištu. Šezdesetih godina prošlog veka bilo je tri milijarde potrošača na zemljinoj kugli, imali smo 80 miliona gladnih, što znači da je svaki 38 stanovnik bio gladan, a 2008. godine imali smo 6,7 milijardi ljudi u svetu i 925 miliona gladnih (svaki sedmi).

Kako u okolnostima kada hrana postaje ono što je nafta bila juče, a teče kolonizacija velikih, mahom američkih konzorcijuma, u zemlje trećeg sveta, mi postajemo svedoci propadanja sela?

Tokom dve decenije dezintegracije i rasturanja jedinstvenog privrednog, političkog i ekonomskog sistema, poljoprivreda je služila samo kao sredstvo za podmirivanje socijalnih potreba. Na poljoprivredu se nije gledalo kao na šansu za razvoj ruralnih područja i revitalizaciju sela. Zavod za proučavanje sela izašao je sa procenom da je pred gašenjem 700 seoskih naselja od kojih će preostati samo toponimi na geografskoj karti.

Naše ministarstvo ima potpuno drugačiji koncept u praksi, jer ne razvija i ne stimuliše zadruge koje mogu da okupe sitna gazdinstva, već favorizuje stvaranje jedne posebne klase koju su u vreme socijalizma zvali kulacima. Prva greška je što uništava zadruge, a druga što to isto čini i sa velikim agrobiznis sistemima, jer bez njih ne postoji nova tehnologija, konkurentna proizvodnja i kadrovi kao nosioci razvoja. Naši agrobiznis sistemi su nosioci razvoja celokupne poljoprivrede, ali kao što je znala da kaže pokojna Borka Vučić najopasnije za državu su  isprani mozgovi i prazni stomaci. Naš koncept razvoja poljoprivrede prema resursima sa kojima raspolaže mora biti strateško izvozni, bez toga nema poljoprivrede ni za domaće potrebe.

Nedavno stopiran izvoz šljiva u Rusiju objašnjen je potrebom za postojanjem fitoinspekcijske dozvole. Koliko je to opravdan razlog i koliko su iste inspekcije aktivne na terenu?

Radi se o primeni propisa donetih u paketu od 15 agrarnih zakona. To je vrh ledenog brega koji će se vremenom pojaviti zbog njihove neusaglašenosti. Ni jedan propis se ne donosi da bi bio primenjivan sutradan, a da ne postoji vremenski period kako bi se privredni subjekti prilagodili. Ministarstvo poljoprivrede je usred sezone otkupa šljiva odlučilo da bez sertifikata nema izvoza. Treba znati da u Srbiji postoji svega 12 laboratorija koje su ovlašćene za vršenje takvih pregleda, a da u zapadnoj Srbiji, koja je izrazito šljivarski kraj, postoji Institut za voćarstvo u Čačku, koji nije ovlašćen za davanje sertifikata. O kakvom ambijentu za uspešno poslovanje možemo da pričamo kada u rastojanju od 250 kilometara nema nijedne ovlašćene laboratorije.

Protesti malinara, poljoprivrednika i stočara postali su učestali ispred zgrade Vlade Srbije. U kojoj meri država izlazi u suret njihovim zahtevima?

Svi ti protesti su u određenoj meri dozirani da bi se odvratila pažnja od važnijih stvari, kao što je činjenica da je milijarda dinara iz agrarnog budžeta otišla na račune tri proizvođača mineralnog đubriva. Plaćati maloprodajnu cenu za veleprodajne isporuke preko Produktne berze, zaista je neverovatno, toga nema nigde u svetu.

Da li bi organska hrana mogla da bude pobednička kombinacija u kreiranju nekog budućeg agrarnog plana?

Proizvodnja organske hrane zahteva izuzetno poštovanje strogih standarda i procedura. Analize koje su rađene pokazale su da dobar deo tih proizvoda ne ispunjava stroge norme. Ova proizvodnja je specifična jer je manja po jedinici površine, odnosno po grlu, i za očekivati je da u takvoj situaciji i cena tih proizvoda bude barem 30 odsto veća od cene iz konvencionalne proizvodnje. Smatram da je potrebno razvijati taj koncept na manjem broju gazdinstava,trebalo bi da nađemo ciljnu grupu potrošača koja će da plati toliku cenu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *